Глобалне болести у научној фантастици: Баук ковида 19 хара светом

Таман се учини да је Човек Победник Природе (опет) тријумфовао а вирус “избаци” нову мутацију, уздрма здравствене системе и покаже да су етичка правила богатог света - флоскуле. Предност вируса је да удара равноправно и без пардона, не познаје границе и класне разлике. Свет и даље одбија да се озбиљно подухвати са проблемом – сви се буне због затварања кафића и тржних центара са примамљивим распродајама или због пропуштених летовања. Дистрибуција вакцина директно зависи од тога да ли су направљене у “слободном свету” или непријатељским земљама (које би да шире свој малигни утицај). Помоћ сиромашнима свела се на приредбе за медије док се озбиљни државни (читај, војни) ресурси и даље чувају за вечне ратне игре. Ковид 19 и даље се третира као недовољно озбиљна опасност за опстанак људске врсте, односно изједначава са “свињским”, “мексичким”, “птичијим” или “мутирани А1Е1 грипом”, и тек помало плаши конзументе масовних медија који се се, онако успут, згражавали над стравичним последицама “еболе” или “сарса” у тамо неким недођијама. Гледалац ТВ вести или читалац интернет новина још увек јаче задрхти пред перспективом да овог лета опет неће ићи на море или неће пратити неки од тениских турнира и фудбалских дербија те преносе са летње олимпијаде. Пред претњама да ковид 19, ако узнапредује, узме још крвавији данак не буди се ни прастари страх од пошасти - болести које у континуитету затиру човечанство још од митских Јахача Апокалипсе, преко средњевековне куге и пандемије грипа 1918. године. Уосталом, већина никада није заозбиљно shvatilla поруке разних епидемиолога који су деценијама једногласно тврдили: није питање да ли ће доћи до пандемија каква је била она 1918. већ – када ће се она десити.

Ипак, хтео-не хтео, обичан радни човек који ујутру одлази да заради корицу хлеба и враћа се изможден бива, кад се погледа у огледало са све заштитном маском, без пардона суочен са оним што зна ако има иоле соли у глави, дакле са фактом да је део света који се мења и у коме је и он, као врста, жртва а не само предатор. А затишје на фронту тог вечитог рата са болестима прекинуто је јер су микро-борци избацили ново оружје (или им је у том послу помогао неки Луди Научник или шишмиш-терориста). Прошлост јесте пуна сјајних људских победа али ни жртве нису занемарљиве; садашњост, пак, упркос свим хигијенско-здравственим предострожностима, не изгледа нарочито светло јер су се и болести исквариле, постале препредене и подмукле и као да су корак испред људи. Каква ли нам је онда будућност? Шта о свему томе каже научна фантастика, литерарни жанр окренут будућности?

У борби за опстанак на Земљи Човек има посла са љутим противником који јесте сићушан али није безопасан; тај „малиша” нигде не жури па се лако може десити да дође по своје. Да ли је тренутни „хит”, ковид 19, произведен у некој лабораторији која има планове за уређење света (исто се мислило за АИДС и птичији грип) или је у питању само несташна игра Мајке Природе, и докле ће догурати у свом походу видеће сви они које пандемија – поштеди. Остаје нада да ћемо и ми бити међу њима.

Писци научне фантастике итекако су заинтересовани за пошасти које могу доћи главе човечанству (што им је то у прошлости замало и успело); поред свакојаких ратова и нуклеарних апокалипси, космичких инцидената или глобалних промена климе, удео у пропасти могу имати и болештине. Већ 1826. Мери Шели у роману “Последњи човек” пише о куги која је десетковала Америку па преживели покушавају да освоје Европу; ”победник” у рату, буквално последњи човек, у малом броду плови према Источним острвима. У “Црвеној куги” (1912) Yеka Лондона, свеопшта куга враћа човечанство на ниво племенског постојања. Ричард Метисон у роману “Ја сам легенда” (1954) описује заразу која људе (све осим једног) претвара у вампире. Макс Брукс у “Светском рату З” (2006) пише о сукобу људи са зомбијима; први зомбији били су заражени непознатим вирусом. Сценарио пандемије представио је у “Беснилу” (1983) Борислав Пекић; у њему се зараза шири махнитом брзином захваљујући безбројним путничким авионима, а као решење се предлаже нуклеарна кремација Лондона.

Свакојаке болештине стизале су из свемира као она из романа  и филмова “Андромедин сој” (1969) Мајкла Крејтона; на срећу дрчних научника и војника којима не успева да победе вирус, исти бива “разблажен” струјањима ваздуха и постаје безопасан. У “Рату светова” (1898) Х. Y. Велса људе спасавају “домаћи” вируси и бактерије који нападају Марсовце и убијају их; оно што човек и не запажа (осим ако не заради лаку кијавицу) спасиће га од победничког марсовског похода. Међу најнеобичније болештине које нису штеделе Хомо Сапиенсе свакако спада епидемија из романа “Мушкарци под заштитом” (1974) Роберта Мерлеа која убија сексуално зреле мушкарце па жене преузимају планету а ретки сачувани мушкарци постају право благо. Епидемија слепила напада човечанство у “Слепилу” (1995) Жозеа Сарамага а радиоактивни вирус у “Градовима црвене ноћи” (1981) Вилијама С. Бароуза. Ма колико природни вируси били страшни још гори су они које произведу сами људи. Тако у роману “Калки” Гора Видала (1978) фанатици намеравају да, уз помоћ засејавања болештина, помогну повратак хиндуистичког божанства Калки. Сличан је и наум јунака романа “Антилопа и Косац” (2003) за којим следе “Године потопа” (2009) и “Блатни Адам” (2013) Маргарет Атвуд: луди научник успева да очисти Земљу од “старог модела” људи како би се нови људи, које је он креирао, слободно развијали и постали господари света.

Илија Бакић