Боб Дилан добитник Нобелове награде за књижевност

велике америчке поетске традиције", саопштила је данас Шведска академија.

Дилану је припала награду која износи осам милиона швдеских круна (927.740 долара).

Саопштење о добитнику награде за књижевност за 2016. шокирала је светску јавност пошто је ово први пут да је ово угледно поризнање припало некоме ко је пре свега музичар, преносе стране агенције.

Дилан је пре низа година био помињан у вези са Нобеловом наградом, али је мало стручњака очекивало да ће то признање припасти некоме ко се бави жанром поп музике.

Председница Српског ПЕН центра и потпредседница Међународног ПЕН-а Вида Огњеновић изјавила је Танјугу да "жири почиње полако да се шали са нама".

"Ја сам велики фан Боба Дилана, ишла сам на његов концерт у Београду, али мислим да су Бајага и Бреговић овога пута ускраћени за Нобелову награду", рекла је Огњеновић.

Уредник издавачке куће "Архипелаг" Гојко Божовић изразио је наду да ће следећи пут неки књижевник добити награду за рокенрол.

Ово је последња оводгодишња додела награде коју је установио проналазач динамита Алфред Нобел.

Кноцкинг Он Хеавенс Доор

Боб Дилан је рођен у јеврејској породици 24. маја 1941. године и добио име Роберт Ален Цимерман.

Он је постао изузетно утицајна личност поп музике и културе почетком шездесетих година и остао је то следећих пет деценија.

Током шездесетих година његове песме су биле сведочанство друштвених немира иако је Дилан одбијао да прихвати оцене новинара да је био глас своје генерације.

Без обзира на његове реакције, Диланове ране песме као што је "Blowing ин the Wind" и "The Тимес They Аре А Changing" постале су химне америчких бораца за грађанска права и противника рата.

Његова почетка позиција као музичара била је у оквиру америчке фолк музике, јер је желео да је ревитализује.

На својој првој плочи која је трајала шест минута, "Лике а Rolling Стоне", коју је снимио 1965. године, проширујући репертоар поп музике.

Дилан је средином шездесетих снимао већи број плоча пошто је имао подршку рок музичара и стигао је на сам врх листе хитова иако је истовремено требало да се брани од напада и критика фолк музичара.

Речи Диланових песама су биле под јаким утицајем политичких збивања, филозофије и књижевности.

Оне су дефинисале нову форму поп музике и изузетно су биле омиљене међу све бројнијом младом генерацијом која је била против конвенција и која је у почетку била одушевљена музиком Литл Ричарда и стиховима Вудија Гартија, Роберта Џонсона и Хенка Вилијамса.

Дилан је проширио музичке жанрове и током своје мзуичке каријере истраживао је традиције америчке музике од фолка, блуза, кантрија до госпела, рокенрола и рокабилија, као и енглеских, шкотских и ирских фолк музичара усвајајући чак и џез.

У "Великој америчкој књизи песама" Дилан изводи музику на гитари, клавијатурама и на хармоници.

Подржан од стране различитих музичара одлазио је на турнеје од касних осамдесетих, која је добила надимак "Турнеја која се никад не завршава".

Његове способности као уметника који снима своју музику и извођача били су битни за његову каријеру, али речи песама се сматрају да су његов допринос.

Од 1994. Дилан је објавио шест књига, цртежа, слика и његови радови су излагани у великим галеријама, а као музичар Дилан је продао 100 милиона плоча што га чини најпродаванијим музичарем свих времена.

Освојио је многобројне награде укључујући 11 Гремија и награду Златни глобус, као и награду Америчке академије.

Дилан је ушао у Кућу славних рокенрола и у Кућу славе музичара у Минесоти и у Нешвилу, као и Кућу славних писаца текстова песама.

Жири Пулицерове награде доделио му је 2008. специјално признање за његов дубоки утицај на поп музику и америчку културу, као и за његов лирски допринос изузетној поетској снази.

Године 2012. је примио Председничку медаљу слободе од Барака Обаме, а сада је добитник Нобелове награде за књижевност, јер је "створио нови песнички израз у оквиру велике америчке песничке традиције".

Поезију Боба Дилана у Србији објављује издавачка кућа "Геопоетика", а Дилан је одржао концерте и у Београду. То је било 1991. на стадиону Галеника у Земуну и 2010. у Београдској арени.