ШЕФЕ, СРЕЋНА ПЕНЗИЈА! После 45 година рада Др Милан Божина НАПУШТА службу ХИТНЕ ПОМОЋИ „Годи кад неко поштује и признаје ваш труд“

Наиме, након 45 година рада у Служби хитне медицинске помоћи сомборског Дома здравља „Др Ђорђе Лазић“, свој стетоскоп је коначним одласком у мирније животне воде „раздужио“ и др Милан Божина, који са својим давним prеthodnikom не дели само страст ка спашавању живота суграђана, већ и чувањем и неговањем етнолошког и фолклорног блага. Био у црвеној униформи СХМП или у „цивилу“, највећи број Сомбораца га памти по лекарској кожој торби у рукама и брзом ходу, како на питање где жури одговара „треба учинити добро дело“. Исто тако га велик број овдашњих лекара просто ословљава са „Шефе“ јер је током четири деценије био начелник Хитне помоћи, кроз коју су као својеврсну иницијацију у лекарски позив, прошле десетине сомборских доктора медицине.

- Пре је било тако, да је млад лекар пре добијања специјализације морао да проведе две године или у Хитној помоћи или сеоској или градској амбуланти како би се откриле преференције младих лекара, а у Хитној су остајали само они који су помало и зависни од адреналина, мада остајете ускраћени за радост коначног излечења пацијента – присећа се др Божина који је свој радни век „ургенташа“ почео одмах након дипломирања у Београду 1979.

Познат као народни лекар, др Божина се у Сомбору препознаје и као ентузијастични оснивач и вишедеценијски председник овдашњег Градског КУД „Раванград“, који негује фолклор, обичаје и културну традицију пођеднако Срба и Буњеваца, па се и по томе може сматрати правим наследником др Радивоја Симоновића који је поред медицине био заокупљен и чувањем етнолошког блага свих народа Балкана. Још једна сличност ова два хумана човека је и фасцинација кршевитим Велебитом и подвелебитским крајевима, за које је Божина и завичајно везан, пошто је рођен у Риђици, оближњем селу далматинских колониста.

- Био сам једини лекар Хитне помоћи, нисам имао ни техничара, а возач санитетског „фиће“ је био тракториста. Данас, Служба ХМП има 12 лекара од којих чак седам специјалиста ургентне медицине, 20 техничара, 13 возача... – набраја др Божина, не пропуштајући да спомене врсне специјалисте ургентне медицине са којим је провео радни век, попут Богдана Николића, Тонке Перишкић, Снежане Холцер Вукелић, али и познате српске лекаре општег хирурга Александра Глуховића, васкуларног хирурга Петра Драгића, признатог офталмолога у Енглеској Радомира Бабовића, легенду ургентне медицине у Словенији Петера Ивачића...који су „школу“ прошли у сомборској Хитној којој је био на челу ако први специјалиста ургентне медицине у Србији – Тада је специјализација ургентне постојала само у Сарајеву, чија сам био четврта генерација, а тек деведесетих су оне реализоване и на медицинским факултетима у Србији – каже Милан, који је формално пензионисан пре пет и по година, али је због недостатка кадрова остао да ради у Хитној помоћи, а уз захвалност бројних пацијената и колега остаје и податак да у заслужну, коначну пензију одлази као један од најнагађиванијих Сомбораца овенчан Октобарском наградом, Повељом града Сомбора...

- Годи кад неко поштује и признаје ваш труд, али оно што остаје заувек су пацијенти и њихова захвалност. Као што памтим првог пацијента, госпођу Гуцуњу која је у Хитну помоћ дошла свега десетак минута од почетка мог првог радног дана због тромбоемболије плућа, тако ћу памтити и моју званично последњу пацијенткињу у Хитној помоћи госпођу Марију Катић из Станишића која се пожалила на хипертензију а између њих су хиљаде пацијјената и 45 година рада које су доносиле и радосне, али и тужне тренутке. Можда најлепши догађај ми је био кад сам као млад лекар успешно обавио порођај труднице у Кљајићеву који је кренуо карлично. С друге стране, ни данас не могу да се отресем сећања на стравичну саобраћајку на путу Стапар-Дорослово у којем су погинула три детета. Такви моменти оставе трага на вама, обележе вас за цео живот...

Милић Миљеновић