Чувени научник Раја Рамана, тадашњи директор главног индијског института за нуклеарна истраживања Bhabha Atomic Research Centre није крио своје задовољство; одмах је обавестио премијерку Индиру Ганди: Буда се насмешио. Пројекат се, иначе, одвијао у строгој тајности тако да америчке, али и обавештајне службе других земаља, нису ни сањале да ће Индијци у Покхрану под земљом детонирати бомбу из домаће радиности снаге око десет килотона ТНТ-а (поређења ради, јачина бомбе бачена на Хирошиму била је између 12 и 15 килотона).
Тиме је Индија, иако један од лидера Покрета несврстаних, ушла у ексклузиван клуб нуклеарних сила - што, наравно, није прошло без реакције. Најжешћа је, очекивано, била она Пакистана, који је упозорио да индијска нуклеарна проба крши Споразум о неширењу нуклеарног наоружања из 1968. (који Индија није потписала), те ремети односе на Индијском потконтиненту. Негативно су реаговале Кина и САД, чак и неке несврстане земље, а посебно је жестока била Канада. Владе Велике Британије, Аустралије и Новог Зеланда, иако су изразиле забринутост, ипак нису оштро осудиле Индију. Оно што је, међутим, било јединствено за све, јесу критички и иронични тонови, који су указивали на трошење великих средстава за нуклеарну технологију у условима огромног сиромаштва индијског друштва.
Службени Београд је информацију о индијској експлозији добио пре осталих, будући да је тог 18. маја Илија Топаловски, југословенски амбасадор у Њу Делхију, био хитно позван у индијско Министарство спољних послова. Тамо му је предочено да су индијски научници извели подземну атомску експлозију, при чему је посебно наглашено да је реч о „искључиво мирољубивој употреби атомске енергије”. И мада је Југославија као лидер Покрета несврстаних била једна од првих потписница Споразума о неширењу нуклеарног наоружања, вест коју је Топаловски послао из Њу Делхија примљена је са одобравањем.
У студији „Индијска нуклеарна проба 1974. године - одјеци у Југославији”, др Драгомир Бонџић, научни саветник на Институту за савремену историју, истиче да је посебно важан део реакције власти у СФРЈ на индијски нуклеарни искорак заправо било очекивање јачања сарадње у области нуклеарне енергије. Тако је заменик савезног секретара Јакша Петрић 31. маја 1974. у разговору са индијским амбасадором Меноном изразио уверење да ће Индија „управо зато што је овај велики резултат остварила као несврстана земља, моћи да и у овој области сарађује са несврстанима и да им своја научна достигнућа стави на располагање“. У целу причу се укључио и сам председник Јосип Броз Тито, пославши Индири Ганди поруку да Југославија има интерес за сарадњу са Индијом и упознавање њених искустава у решавању „технолошких проблема производње нуклеарног материјала“ и „техничких проблема везаних за организацију и начин извођења мирољубивих нуклеарних проба“. Тито је чак на себе преузео да се ангажује код више земаља у „одбрани права Индије да користи атомску енергију у мирољубиве сврхе“
Након фијаска у Винчи (који је на крају завршио и у Бјелогрлићевом филму), драматично је опао интерес за нуклеарна истраживања; није било кадрова, а томе ваља додати и поменуто потписивање Споразума о неширењу нуклеарног наоружања, те је све то резултирало коначно гашењем Савезне комисије за нуклеарну енергију 1971. године. Међутим, Индија је поново узбуркала духове, те је Тито, како пише др Бонџић, већ у јулу на седници Председништва СФРЈ саопштио да ваља поново покренути нуклеарна истраживања у мирнодопске сврхе, али и она која за циљ имају производњу нуклеарног оружја.
Ондашњи директор загребачког Института „Руђер Бошковић“ др Иво Шлаус, који је недуго затим отишао у САД, сматра да је та прича о атомској бомби највероватније била Титов „политички блеф“. Но, чињеница је да је, по Титовом наређењу, под окриљем Савезног секретаријата за народну одбрану, тим нуклеарних стручњака октобра 1974. израдио елаборат „О развоју нуклеарне енергије у Југославији“ под називом „Задатак Козара“. У елаборату су детаљно изнете могућности и потребе Југославије за мирнодопским коришћењем нуклеарне енергије, али и за производњом нуклеарног оружја; такође, представљено је тренутно стање и указано на значај међународне сарадње за интензивирање нуклеарних истраживања.
У том светлу посебно су били важни односи са Индијом, па је, наводи др Бонџић, у Њу Делхију у оквиру заседања мешовитог комитета за економску сарадњу између Југославије и Индије 12. фебруара 1975. склопљен и споразум двеју влада о научно-техничкој сарадњи. Споразумом је предвиђана размена научника, стипендиста, информација, документације, пројеката...
Ипак, нису испуњена очекивања југословенске стране да се детаљније размотре могућности сарадње у области нуклеарне енергије. Једноставно, Индира Ганди је била веома резервисана и акценат је стављала на тешкоће које је Индија и даље имала у вези са обезбеђивањем разумевања за своју прву нуклеарну експлозију, пре свега код развијених земаља (Канаде, САД, СССР и Западне Немачке). Пријатељство са Југославијом она је више посматрала кроз подршку и помоћ Београда да се та ситуација превазиђе, него кроз развој нуклеарне сарадње.
Тек, како закључује др Бонџић, југословенска очекивања од ове сарадње се нису испунила, посебно она нереална и преамбициозна – војна. Једини резултати су били поновно формирање централне институције задужене за нуклеарну енергију, покушај обнове материјалне и кадровске основе за истраживања и формулисање и покретање новог нуклеарног програма, који је на крају у цивилној сфери и дао извесне резултате. Уосталом, те исте 1974. започела је градња нуклеарке Кршко, с тим да је улогу пројектанта добила америчка компанија Gilbert Associates, док је главни извођач и добављач опреме била такође америчка фирма Westinghouse. Коначно, електрана је ушла у пробни рад 1981, а у комерцијални погон две године касније. Индијце више нико није помињао.
Мирослав Стајић
