„Осам жена” у Народном позоришту „Тоша Јовановић”
Ево једног лаког комада који би да буде допадљив, а уједно и озбиљан, вредан гледања. Реч је о представи “Осам жена” Робера Томе, у режији Таре Манић, Народног позоришта “Тоша Јовановић” Зрењанин.
Трилер - комедија популарног француског аутора из 20. века, описује предбожићну атмосферу у једном буржујском дому где ће породично славље да крене наопаким током. У анализи драме подробно би могло да се описују ликови, односи и ситуације, од светлуцавог лица њихово наличје, али то и није неопходно јер им је заједничко једно - жене, од кћерке која трудна долази са студија из Енглеске, преко служавки, сестара, до старамајке која фолира немоћ у инвалидским колицима, све су несрећне, неостварене, пуне мана и грехова, онаквих како их види не само патријархално друштво као конструкт и конвенција, него и оне између себе. Економски зависне, расипне, заједљиве, пакосне, лажне и лажући једне друге, стално долазе у сукоб и превирање који може да се сведе на - мушкарца. Он је муж, отац, пословни човек, вредан, радан, ауторитет и доминантан, исправан чак и кад се швалера. С обзиром да “Осам жена” покреће криминалистички заплет, да не буде овде такозвани спојлер алерт, може да се претпостави ко ће од њих и како да заврши.
Представа сва шљашти и блиста од костимографије и сценографије Селене Орб. Свака жена понаособ има изразито карактерно-карактеристичан аутфит, а кућа је срећно решена као “љубичанствена” кулиса, један плакар са много малих полица, шпајзова за сваку од њих. И реквизита се укплапа, све је баш пош. И глумице, и један глумац (Снежана Ковачев Челар, Едит Тот Мишкељин, Сања Радишић, Милена Божић, Исидора Влчек, Наташа Луковић, Весна Варићак, Наташа Илин, Мирко Пантелић), сјајни су! Сценски покрет Дејана Коларова обликује праве живе слике - минијатуре. Међутим...
Представа “Осам жена” у Зрењанину је толико затрпана површним слојевима, ефектима, вештачки креираном комиком и динамиком која је предвидљива, спора, неуверљиво аутентична, да се ни на моменте не може суздржати од утиска да је свака сценска, драматуршка радња сама себи сврха и не увлачи гледаоце у дубље преиспитивање мотива. До краја вас ни не занима ко је кога убио, јер је свеприсутни кетфајт слика и прилика самодовољности и празнине коју прозиводи представа. Најбоља илустрација за ово је да је код овог гледаоца који пише овај текст највећу пажњу привукла сцена у којој врата од фрижидера неће да остану затворена, па их свака од глумица, не и ликова које играју, иступајући из свог мизансцена, затвара у пролазу. Комички најузбудљивија она када над “смртно погођеном” старамајком представа, ничим изазвано, прелази у чин мјузикла, у којем ансамбл пева “Мама” од Квина.
Пардон, делује као изавано тиме што једна од глумица зна да свира клавир и пева. Свакоме ко зна песму и о чему се у њој ради, ова сцена елементарно вређа осећања и интелигенцију, али да не будемо увредљиви, више ми је жао што тог апсурда није више и на разним местима, радије бих је гледао, него овако произведену, драмски и драматуршки (Вук Бошковић) непромишљену, неосмишљену да КАЖЕ НЕШТО, ПРОГОВОРИ о положају и улози жена у данашњем друштву, поражавајућој идеологији која је на делу и зове се патријархат! Ту није довољно да неко буде крив, заврши мртав, убијен, па ни ова представа, него да те жене које играју све те улоге, и оне које их гледају, заједно са мушкарцима, пробуде се и устану.
Више ме не чуди што је некадашњи превод овог комада код нас, уместо често у свету прихваћеног “Осам заљубљених жена”, код нас својевремено гласио “Клопка за осам беспомоћних жена”.
Игор Бурић
