„Osam žena” u Narodnom pozorištu „Toša Jovanović”
Evo jednog lakog komada koji bi da bude dopadljiv, a ujedno i ozbiljan, vredan gledanja. Reč je o predstavi “Osam žena” Robera Tome, u režiji Tare Manić, Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” Zrenjanin.
Triler - komedija popularnog francuskog autora iz 20. veka, opisuje predbožićnu atmosferu u jednom buržujskom domu gde će porodično slavlje da krene naopakim tokom. U analizi drame podrobno bi moglo da se opisuju likovi, odnosi i situacije, od svetlucavog lica njihovo naličje, ali to i nije neophodno jer im je zajedničko jedno - žene, od kćerke koja trudna dolazi sa studija iz Engleske, preko služavki, sestara, do staramajke koja folira nemoć u invalidskim kolicima, sve su nesrećne, neostvarene, pune mana i grehova, onakvih kako ih vidi ne samo patrijarhalno društvo kao konstrukt i konvencija, nego i one između sebe. Ekonomski zavisne, rasipne, zajedljive, pakosne, lažne i lažući jedne druge, stalno dolaze u sukob i previranje koji može da se svede na - muškarca. On je muž, otac, poslovni čovek, vredan, radan, autoritet i dominantan, ispravan čak i kad se švalera. S obzirom da “Osam žena” pokreće kriminalistički zaplet, da ne bude ovde takozvani spojler alert, može da se pretpostavi ko će od njih i kako da završi.
Predstava sva šljašti i blista od kostimografije i scenografije Selene Orb. Svaka žena ponaosob ima izrazito karakterno-karakterističan autfit, a kuća je srećno rešena kao “ljubičanstvena” kulisa, jedan plakar sa mnogo malih polica, špajzova za svaku od njih. I rekvizita se ukplapa, sve je baš poš. I glumice, i jedan glumac (Snežana Kovačev Čelar, Edit Tot Miškeljin, Sanja Radišić, Milena Božić, Isidora Vlček, Nataša Luković, Vesna Varićak, Nataša Ilin, Mirko Pantelić), sjajni su! Scenski pokret Dejana Kolarova oblikuje prave žive slike - minijature. Međutim...
Predstava “Osam žena” u Zrenjaninu je toliko zatrpana površnim slojevima, efektima, veštački kreiranom komikom i dinamikom koja je predvidljiva, spora, neuverljivo autentična, da se ni na momente ne može suzdržati od utiska da je svaka scenska, dramaturška radnja sama sebi svrha i ne uvlači gledaoce u dublje preispitivanje motiva. Do kraja vas ni ne zanima ko je koga ubio, jer je sveprisutni ketfajt slika i prilika samodovoljnosti i praznine koju prozivodi predstava. Najbolja ilustracija za ovo je da je kod ovog gledaoca koji piše ovaj tekst najveću pažnju privukla scena u kojoj vrata od frižidera neće da ostanu zatvorena, pa ih svaka od glumica, ne i likova koje igraju, istupajući iz svog mizanscena, zatvara u prolazu. Komički najuzbudljivija ona kada nad “smrtno pogođenom” staramajkom predstava, ničim izazvano, prelazi u čin mjuzikla, u kojem ansambl peva “Mama” od Kvina.
Pardon, deluje kao izavano time što jedna od glumica zna da svira klavir i peva. Svakome ko zna pesmu i o čemu se u njoj radi, ova scena elementarno vređa osećanja i inteligenciju, ali da ne budemo uvredljivi, više mi je žao što tog apsurda nije više i na raznim mestima, radije bih je gledao, nego ovako proizvedenu, dramski i dramaturški (Vuk Bošković) nepromišljenu, neosmišljenu da KAŽE NEŠTO, PROGOVORI o položaju i ulozi žena u današnjem društvu, poražavajućoj ideologiji koja je na delu i zove se patrijarhat! Tu nije dovoljno da neko bude kriv, završi mrtav, ubijen, pa ni ova predstava, nego da te žene koje igraju sve te uloge, i one koje ih gledaju, zajedno sa muškarcima, probude se i ustanu.
Više me ne čudi što je nekadašnji prevod ovog komada kod nas, umesto često u svetu prihvaćenog “Osam zaljubljenih žena”, kod nas svojevremeno glasio “Klopka za osam bespomoćnih žena”.
Igor Burić
