Гледаоци могу да прате наставак ове мистерије, смештене на полуострву Луштица, где се клупко о мору, које узима свој дуг, коначно распетљава.
У лику Светлане још од прве сезоне пратимо Бојану Маљевић, која се , осим што глуми једну од главних јунакиња, у овом пројекту нашла и као косценаристкиња, али и продуценткиња.
У разговору за „Дневников” ТВ магазин Бојана открива изазове, али и највеће квалитете ове драме са елементима мистерије и трилера, настале у продукцији њене куће „Monte Royal Pictures” и „Телекома Србија”.
У најави четврте сезоне серије „Дуг мору” стоји да ће Светлана, коју тумачите, у новим епизодама откривати своје корене. Докле ће је та потрага овога пута одвести?
– Довешће је до потврде оне реченице коју је говорила кроз све сезоне: „Све је повезано”. Само није знала како и зашто је све повезано. Сада, у четвртој сезони ћемо гледаоцима приуштити то ретко задовољство да се све повеже и да добије додатни смисао. Не смем превише да откривам, али Светлана ће упознати и једну веома блиску особу, сазнаће своје порекло.
У четвртој сезони се, како сазнајемо, свет живих и мртвих још више приближавају. Колико се она тврдња једног човека, којег сте у медијима својевремено цитирали - да се „Дуг мору” може посматрати као серија која „одређује колико има смрти у животу и обрнуто”, показала као истинита?
– Управо тако. Понекад нас и коментари гледалаца инспиришу. Овај је био посебно инспиративан. Мистичност која је постепено грађена током целе серије у 4. сезони постаје доминантна и руководи поступцима свих ликова и утиче на све догађаје. Имамо свет живих и свет мртвих. Док су до сада наши мртви чували наше живе, као што је на пример Рњова баба чувала Рња, а Зејо чувао Олгу… сада се ствар мало мења. Сада наши живи морају да помогну мртвима да нађу мир и да се ослободе онога што их везује да још увек лутају Луштицом.
Ваша серија започела је свој телевизијски пут пре него што је нашу кинематографију „задесила” хиперпродукција и пре но што смо жанровски добили разнолики садржај. Колико је, уопште, на почетку било тешко замислити да ће серија, која обилује мистеријом, драмом и трилером и једном несвакидашњом причом, доживети чак четири сезоне?
– Ма било је немогуће замислити! Ми смо у „Дуг мору” ушли са сопственим средствима, нисмо знали да ли ћемо снимити само те прве три епизоде или неку краћу сезону… Уз то, тада није постојала ниједна серија код нас у том жанру драме са мистичним елементима. После кад су кренуле да се нижу…. но, то је нормално. Онда је „Телеком Србија” препознао посебност нашег програма, они су тада тек кретали са улагањем у домаћу продукцију, па је настала и друга сезона. Али никада нисмо знали колико ћемо још радити. То није добро, јер другачије све планирате кад знате да имате више сезона, али некако смо се изборили. Иначе мислим да је та „Телекомова” одлука веома паметна јер улагање у играни програм далеко је исплативије него у рецимо спортски. Пре свега јер може да се репризира и продаје. Одвојено, у скоријој српској историји нико није урадио толико за играни програм као „Телеком”. То море хиперпродукције неће опстати, а и зашто би. Али ће на крају испливати квалитет и још више се увећавати
Серију је још у првој сезони обележила ефектна сцена у којој Светлана, након развоја догађаја и ситуације у којој се нашла, корача уназад како би вратила време и исправила своје грешке. Шта је за вас лично значила та метафора?
– За мене је Светлана била велики изазов јер је настала случајно и нисмо знали како ће се развијати. Смислила сам то ходање уназад, а Горан Гајић је додао и да говоримо уназад, тако да смо Сергеј Трифуновић и ја заиста целу једну сцену говорили уназад. За мене је та радња хода уназад пре свега била спас за лик, који има психичких проблема. Светлана није могла да живи са осећајем кривице због саобраћајне несреће коју је изазвала и у којој су страдали жена и дете. Требало јој је дуго времена да се опорави. После је наставила да се бави том метафором и да покуша да разуме како је све повезано. За мене лично то је метафора живота у прошлости које често не можемо да се отарасимо.
Колико је смена редитеља кроз сезоне обојила ову причу и да ли бисте волели да то, баш као што је у свету, постане пракса у домаћој кинематографији? Јесу ли наши аутори, а онда и глумци, научили да раде тимски?
– Ми смо ту праксу увели још давне 1994. године када смо снимали серију „Отворена врата“. Мислим да је то био први пут да једну серију режира више редитеља, да епизоде пишу различити писци. Та пракса постојала је у Америци, код нас још увек не. Међутим, сада то није ништа необично ни код нас. Редитељи се у серијама смењују из епизоде у епизоду, чак у истој сезони. Ми нисмо тако радили „Дуг мору“. Свака сезона имала је једног редитеља или редитељски пар који је радио од почетка, све епизоде. У првој сезони то је био Горан Гајић, који је унео своју посебну поетику у нашу серију и ударио њене темеље. У другој сезони редитељ Горчин Стојановић унео је више светлости у причу, али и у начину третирања фотографије. Трећу сезону режирали су Милица Филиповски и Леон Лучев, који је играо лик Милутина од прве сезоне. Они су унели додатну динамику, напетост и више мистичности. Сада смо режију 4. сезоне поверили Милану Тодоровићу и Милану Коњевићу, који имају много заједничког искуства, а и рада на америчким серијама. Као познаваоци жанра они су наравно на целу драму, мистику и мистерију додали и мало фантазије. Зато сви воле „Дуг мору“, у серији се не развијају само прича и ликови, већ и њена естетика и жанровска повезаност.
Јесте ли и ви, као глумачка и ауторска екипа серије, заокруживањем тог „магијског реализма” успели да „вратите” дуг величанственом амбијенту мора које је вашу серију, рекло би се, додатно обојило мистиком и снагом?
– Надам се да јесмо. Никада ништа слично није снимљено код нас на мору. Наравно, наша прича је повезана и са Београдом, али постоје правила која строго поштујемо. На пример, мртве можемо да видимо само на Луштици. А Луштица није само величанствен амбијент, то је и простор препун легенди. Потрудили смо се да је прикажемо у свој њеној узбудљивости.
Има ли нечега што дугујете самој себи, како приватно, тако и пословно?
– Себи дугујем пре свега одмор. Напорно радим, превише и непотребно. Затим, себи дугујем да радим као глумица без оптерећења продукционих послова. Пошто сам пуно продуцирала то нисам могла, али сада наступа мало другачије време. Такође, себи дугујем да напишем још неку причу која ме се лично тиче.
Као глумицу пре Светлане последњи пут смо вас гледали у серији „Будва на пјену од мора” и другом делу култних „Отворених врата”. После толико година искуства, какав глумачки лик, али без продуцентског или сценаристичког оптерећивања, данас себи прижељкујете?
– О, хвала на овом питању. Прижељкујем да радим неку епоху, можда историјску личност, јер то захтева другачију припрему за глумачки задатак. Или лик жене који ће моћи још више да дочара колико је положај жене у данашњем друштву и даље једнако неподношљив.
После филма „Сестре” и мини-серије „Калуп” ваша продукцијска кућа припремила је нову друштвено-ангажовану серију по истинитим догађајима - „Смола” која проговара о „осветничкој порнографији“. Која је идеја била почетна за реализацију овог пројекта и шта ће он све открити гледаоцима?
– Почетна идеја инспирисана је оном афером у којој је једна новинарка открила да постоје групе на неким социјалним мрежама, које имају по више хиљада или десетина хиљада корисника, а који размењују оно што се колоквијално зове „осветничка порнографија“. Биће прилика да говоримо детаљно о том пројекту на јесен. У овом тренутку могу само да изразим задовољство и срећу што смо ове зиме снимили четири добре епизоде о једној јакој жени која пролази кроз тај пакао. Сценарио и режију потписује Бобан Скерлић.
Владимир Бијелић
