У ОВОЈ СРПСКОЈ СВЕТИЊИ ПОСТОЈИ ФРЕСКА ЗБОГ КОЈЕ СУ СЕ И ТУРЦИ КЛАЊАЛИ Манастир вековима чува мошти великог владара, чије име крије велику симболику (ФОТО/ВИДЕО)
На 130 километара од Београда се налази општина Деспотовац, а цео крај назива се Ресава, будући да истоимена река туда протиче.
Још 1381. године се Деспотовац први пут помиње као село Воинци (Војник) у повељи даровници кнеза Лазара, којом оснива манастир и властелинство Светог Успења Господњег у Раваници.
Према предању име је добио по великом броју војника који су из тог места отишлу у Косовски бој. Овај крај изузетно важан део нашег културног наслеђа, богат је природним лепотама, а у њему се налази и једна од најзначајнијих српских светиња- манастир Манасија.
Ово је једна од најзначајнијих грађевина која припада такозваној "Моравској школи".
Манасија је задужбина деспота Стефана Лазаревића чије се мошти налазе у јужном делу цркве, испод беле мермерне плоче.
Изградња ове светиње започета је 1407. године, а завршена је 1418. Како се манастир налази покрај реке Ресаве, тако је добио и друго име - манастир Ресава, а архитектонски узори за градњу били су Љубостиња и Раваница. Манастир је више пута страдао, а 1474. године остао је без звона.
Манасију окружује 11 кула које су повезане одбрамбеним зидовима, једино је Деспотова кула изузетак, јер се у њу не може ући са бедема.
Остало је забележено да су Турци, освојивши Манасију, "светитељима поизбадали очи, зидове изгребли и велику скаредност причинили". Али, кад су дошли до фреске Архангела Михаила у намери да униште његов лик, он се, вели предање, указао пред њима, па су Турци уплашени од онога што виде, одустали од скрнављења. Отуд је један од очуваних ликова на фрескама управо лик архангела Михаила.
Ресавска школа је један од симбола овога краја, била је највећа и најбоље организована скрипторија српског средњег века и једна од истакнутих у Европи.
Њу је основао српски деспот Стефан Лазаревић у својој задужбини Манасији, а водио је Константин Филозоф, његов биограф. Циљ оснивања школе је био да се изврши исправка погрешно преписаних и превођених текстова црквене књижевности и да се учини измена тадашњег правописа.
Постојала је тек десетак година, али то је није спречило да постане важан споменик српске културе.