(из великог поштовања саплеменици више нису бирали кнеза), преселио се у Срем а упокојио у мађарској вароши Шиклош. Бранио је од страдања Србе на југу Угарске, али био поштован и од људи друге вере и нације, као заштитник гладних и сиромашних.
У Шиклошу је пре коју годину једна улица названа по њему, у порти српске цркве Светог Димитрија је споменик у знак сећања да је ту, августа 1919, први пут служен помен Штиљановићу, а крст на оближњем брду Ђунтир, где је сахрањен, место је ходочашћа барањских Срба.
Кад се 1502. смрћу српског деспота Јована Бранковића угасила та владарска лоза, његова жена Јелена позвала је Штиљановића, свог рођака из Боке Которске, да управља провинцијама Угарске - Сремом и Славонијом. У Срем је једно време столовао у Моровићу и одолевао Турцима до 1507, кад се морао повући са народом у барањски Шиклош, који му је поверио краљ Ласло ИИ за верну граничарску службу. Одатле је, са хиљаду коњаника и шајкашком флотом, бранио те крајеве од Турака.
Кад су, после чувене Мохачке битке 1526, у Угарској завладали сиромаштво и глад, Штиљановић је, видевши невоље својих поданика и сународника, понудио своје одаје бескућницима, оденуо босе и голе, нахранио гладне, отворио амбаре и поделио жито народу на зајам. Но, наредне године је жетва била толико слаба да нико није имао довољно ни да се прехрани, а камоли врати дуг. Штиљановић је на Митровдан сазвао поданике на Ђунтир и спалио све дужничке признанице а о том хуманом делу сведочи и мало познати спис Данила Георгијевича Суворина “Сказание о сербском књазу Стефану Штиљановичу”, који се чува у Петроградском музеју на два дуга свитка, с краја 16. века.
После Мохачке битке у којој је Сулејман Величанствени победио, Штиљановић је на управу добио Новиград и Ораховицу, а Михољац и Глоговницу за ратне заслуге од краља Фердинанда I Хабзбуршког.
У биткама са бројчано надмоћним аскерима Штиљановић често није могао да рачуна ни на помоћ савезника, па се код Ораховице 1530. против Усрев-паше, нашао жртвован и препуштен сам себи. У извештају Краљевском ратном већу и монарху Фердинанду пише: „Што можемо, пловимо посред непријатеља као риба сред воде!„
Пуна два месеца 1543. бранио је славонски град Валпово од Мурат-бега, чија је силна војска испалила, по једном сведочанству, 3.173 камених ђулади на утврђење, али није успела да сломи Стефанову војску. Списатељ и теолог Микица Илић из Босута, бележи:
„Сам бег се дивио Стефановој храбрости, жалећи што нема таквог јунака код себе. Кад, на Савиндан, послие два крвава месеца опсаде, паде Валпово, Ораховица и друга утврђења све до Вировитице, заробише Турци Стефана и доведоше пред Мурат-бега, хотећи да га погубе за све изгинуле саборце под зидинама Валпова. Но, он откупи Стефанову главу, богато дарујући своје људе, па му поклони живот и опреми за пут.”
Духовно сломљен, Стефан опет напусти Славонију и врати у Шиклош, покушавајући да окупи трупе за даљу борбу. Убрзо је преминуо и сахрањен на Ђунтиру, али се надалеко прочуло да се чуда дешавају на његовом гробу. Фрушкогорски калуђери су 1545. касније измолили локалну Османлијску власт да откупе његове мошти. Почивале су у манастиру Шишатовац до Бечког рата крајем 17. века, кад су их монаси, страхујући од великог погрома пренели у дрвену цркву једног села крај Будима. Враћене су након потписивања Карловачког мира и остале у Шишатовцу све до Другог светског рата. Кад су усташе су почеле уништавати све што је српско и срушиле манастир, декан Теолошког факултета, академик Радослав Грујић је, захваљујући благонаклоности саветника окупационе Управе за Србију, широко образованог мајора др фон Рајсвица, успео је мошти свеца априла 1942. пренети у београдску Саборну цркву, где и данас почивају.
Милорад Митровић
Рођачке везе кнеза и паше
Свети Јустин Ћелијски у животопису Штиљановића, пише да кад су силни Агарјани освојили Шиклош, десило се чудо Божје. Једне тамне ноћи су арскери видели светлост небеску на брду где је кнез покопан. Мислећи да је ту можда скривено злато или сребро, почеше копати и нађоше ковчег са његовим телом, које је било сасвим цело и нетрулежно а из њега се ширио миомирис. Одмах о томе известише свога старешину Амир-пашу, хришћанина пореклом из приморја, кога су га као дечака узеле Османлије, потурчиле и обучиле за јаничара. Чим је чуо ко је покојник, схватио је да му је он даљи рођак и без много натезања предао кнежеве мошти монасима.
