Пре 20 година потписан документ који је зауставио рат

Измучена неравноправном борбом, Србија је нестрпљиво ишчекивала резултате рововских преговора, које су политички, војни и полицијски изасланици председника Слободана Милошевића водили са представницима међународних снага под вођством НАТО и командом британског генерала Мајкла Џексона.

Споразум су на војном аеродрому код Куманова потписали генерал Мајл Џексон, генерал ВЈ Светозар Марјановић и генерал МУП-а Србије Обрад Стевановић.

Снаге Војске Југославије и МУП-а Србије почеле су одмах повлачење с Косова. Дан по потписивању Кумановског споразума, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, као међународну правну основу за решавање косовског питања.

Кумановским споразумом створена је и Копнена зона безбедности, која је формално још на снази, а чија је дубина пет километара од административне линије раздвајања.

Детаљи мировног споразума усаглашени су у Бону, на састанку специјалног представника председника Русије Виктора Черномирдина, председника Финске Мартија Ахтисарија, који је представљао ЕУ, и заменика америчког државног секретара Строуба Талбота.

Преговори на терену требало је да започну на Косову, али је делегација међународних снага остала с македонске стране из безбедносних разлога. Поред Небојше Вујовића из СМИП-а, Слободана Милетића из СМУП-а, представника Министарства одбране и Генералштаба, у делегацији је био и генерал Бранко Крга, тадашњи шеф војне обавештајне службе.

По преласку границе, делегација из Београда је усмерена ка локалној сеоској кафани „Европа”, где их је чекало неколико стотина новинара. Преговарачки тим НАТО-а је вршио притисак да се споразум потпише за неколико сати, али сваки члан београдске делегације имао је мобилни телефон за везу с Милошевићем и његовим сарадницима, те су се Џексонове речи – да су генерал Кларк и Милошевић договорили све детаље споразума – показале као блеф.

Разговори су из кафане настављени у НАТО бази код Куманова. Српски преговарачи су се сваке вечери, уз војну пратњу, враћали у Србију и ноћили у Врањској Бањи. Споразум је потписан 9. јуна, негде пред поноћ, у малом шатору.

Иако су међународни уговори потписани, настављене су стратешке геополитичке игре великих сила. У јужну српску покрајину планирано је упућивање 37.200 војника из 36 земаља (Косово форцес – Кфор) са задатком да чувају мир, безбедност, док се не дефинише статус Косова, у складу с Резолуцијом 1244.

Уследила је трка за заузимање стратешких пунктова. Колона руских борбених возила из мировне мисије у Босни, у ноћи између 11. и 12. јуна, добила је наређење да префарба возила у боје и ознаке Кфора и упути се ка Приштини. Према каснијем сведочењу Јунус Бека Јевкурова, тада мајора Главне обавештајне управе Русије (ГРУ), већ крајем маја, 18 припадника руске војне обавештајне службе фактички је преузела контролу приштинског аеродрома „Слатина”, по тајној наредби врха Кремља из априла месеца.

Руске десантне снаге ушле су у Србију, прошле кроз Београд и наставиле ка Приштини, где су их Срби дочекали бакљама, заставама и пуцањем у ваздух.

Колона руских возила из састава СФОР-а кренула је споро без обавештавања команде СФОР-а и тадашњег команданта генерала Кевина Бернса до границе са СРЈ а онда су пут наставили усиљеним маршем до аеродрома Слатина. Укупан пут је износио 620 км. На територију СРЈ је из Босне и Херцеговине преко Павловића ћуприје у Бадовинцима ушла руска јединица са пет џипова, једним возилом за везе, 16 оклопних транспортера и 23 камиона у 10:30 11. јуна. Колона је прошла кроз Београд у 13:30 и преко наплатне рампе код Бубањ потока наставила према Нишу и касније ка Косову и Метохији. На Косово и Метохију први је стигао руски конвој са око 180-200 војника са обележијима КФОР-а из састава мировних снага УН, који је у центар Приштине ушао 12. јуна, у 1.30, где су га сачекали Срби из Приштине а потом је наставио према Косову Пољу и приштинском аеродрому Слатина.

Истог јутра, нешто после пет часова, с територије Македоније на Косово и Метохију су први ушли британски војници. Границу су код места Блаце, са шест транспортних хеликоптера, прешли британски падобранци и припадници специјалне јединице Гурке, а непосредно затим на територију јужне српске покрајине ушле су колоне британских и француских војних возила.

Први контингент од око 800 немачких војника у саставу КФОР-а ушао је око поднева истог дана на са македонске територије код Блаца, заједно са британским трупама, док су припадници италијанских снага ушли у ноћи између 14. и 15. јуна у Пећ, а немачки контигент КФОР-а у Ораховац­.

ВЈ је напустила Приштину 16. јуна, у конвоју од педесетак теретних и путничких возила, а њихов одлазак надгледали су представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне.

Милан Бозокин