(ФОТО) ПЕТОЧЛАНА ПОРОДИЦА ЖИВИ У ПЕЋИНИ КОД НОВОГ САДА: Заборављени од свих, ауто им је ОРМАР а слика говори ВИШЕ ОД ХИЉАДУ РЕЧИ
Скучена пећина у селу Мошорин једини је дом породице Чутурилов. Иако су надомак два велика града, Београда и Новог Сада, живе заборављено у до сада невиђеним условима.
Закорачивши у њихову „кућу”, као да смо се вратили неколико миленијума уназад. Човек не може, а да не помисли – Србија, 21. век, како је ово могуће?!
Да је ипак у питању „наше” доба сведоче катастрофално развучени каблови и стари телевизор, једини „прозор” у свет који деле Светозар, Марица, Златица (17), Мира (15) и Милош (6). Та пећина и стари ауто који су, веровали или не, претворили у ормар, је све што имају!
„У лагуму живим од малена. За себе се нисам бојао никада, чак и бомбардовање кад је било нисам бегао. Сад ме је стра’ због деце, ипак има много пукотина. Једном је земља пала, не дај Боже дете да ми удари. Испред нам је ауто у ком држимо ствари, кромпир и друго, то нам је и шпајз и ормар. Ту држимо јер немамо гди”, започео је причу доброћудни домаћин Светозар.
Као да живот „под земљом” није довољно тежак и невероватан сам по себи, суочавају се и са озбиљним здравственим проблемима. Најтеже је најстаријој ћерки Златици која има епилепсију, честе нападе и слабо говори, па је не смеју никада саму остављати.
„Купатило немам. Узмемо лавор и купамо се, нема шта ту. Немамо ни пољски, па идемо ту иза брега. Друго немаш ништа боље, то ти је све. Кад нема нема”, малтене кроз осмех причао је Светозар, показујући да му, упркос свему, духа и воље за животом не мањка.
Чутурилови живе од социјалне помоћи и дечијег додатка. Светозар се труди и да надничи где може, мада каже да га искоришћавају и често не плате. Тј. да искоришћавају „сву сиротињу”.
„Шта има то једемо. Код мене не сме да се деси да нема. Макар не јео ја, моја деца морају. Ако нема пара да купим то што треба, одем код комшије да узајмим паре мало, ‘иљаду динара, две, да могу да купим деци. Купим им некад чоколаде и свега, увек су они задовољни мени.”
Иако некада спавају сви заједно у пећини, ипак је ту опасно за децу и немају где сви да легну. Стога иду код бабе у оближњу кућицу која је, колико год застрашујуће звучало, можда у још горем стању од њиховог лагума, а чак и није њихова. Трска пада, један зид је обрушен, плафон подупиру обични дрвени штапови!
„Ја, децо моја, спавам на овој гајбици поред шпорета. У једном кревету ми је син Милош, он се скоро оперисао, на другом су ћерка Савка, унучад Мира и Милош, а на трећем ћерка Мира и унука Златица. Нас се седморо овде потрпа. Тесно нам је, ал’ шта могу. Да их истерам напоље не могу, пре бих ја изашла. Ја сам срећна што сам с мојим унучићима. Најтеже ми је кад видим како се муче, ал’ шта могу чедо моје. Неки пут и гладни легнемо. Ето тако живимо”, рекла је баба Јованка која је навршила 86 година.
Светозар је на крају разговора упитан чему се нада и очекује ли неку помоћ.
„Штогод да буде било би добро, а ако не буде, шта да радим. Мени не мора ништа, ја бих волео само деци мојој да се помогне, да не буде на улици да остану. Да имају кућу своју и купатило, е то би ми најдраже било. А за мене ко зна, ја ћу можда имати вечну кућу горе кад одем на онај свет. Уздам се у Божију помоћ!”
Kurir.rs/Srbi за Србе