ОСТАВИЛИ ГА ПОРЕД КОНТЕЈНЕРА ПРЕ 58 ГОДИНА Пронашао га полицајац, а сада је успешан пожаревачки угоститељ
Бацили су ме поред контејнера у студентском дому када сам имао само месец дана, а ја и после 58 година година тражим родитеље. Знам само да сам рођен у Подгорици, тадашњем Титограду. Пронашао ме је милиционер, чије име никад нисам сазнао, и предао ме Центру за социјални рад. Не знам да ли сам био обучен, у некој кеси, кутији, стварно не знам. То нигде није писало у том досијеу који сам добио након 30 година - за Информер почиње причу познати пожаревачки угоститељ Светозар Спасојевић (58).
По имену и презимену мајка и отац га никада не би препознали - и једно и друго добио је по службеној дужности. Пуних 58 година не зна чији је, више од 30 покушава да уђе у неки траг, али узалудно.
Рекли су ми да сам рођен "у неђељу"
Веома успешан и цењен, поносни супруг, отац троје деце и деда двоје унучића, Светозар каже да је од дана када је пронађен неколико пута мењао име и презиме.
- У досијеу који је направљен за мене није писало ни име милиционера који ме је пронашао, није писало ни да ли сам имао нешто од документације... Моја животна прича је лепа, али с тешким почетком. После су ме из центра однели у Дечју клинику у Титограду, где сам био месец и по, два месеца, тако су ми рекли. По службеним и званичним белешкама које су те 1966. године попунили у Центру за социјални рад Подгорице стоји више датума рођења. То нико није могао прецизно да одреди, међутим, подаци који су морали да буду уписани, из неког разлога никада у досије нису ушли. Сад у 58 година једино знам где сам рођен и одакле сам, да сам из Подгорице. У изводу из матичне књиге рођених пише да сам рођен 13. јуна 1966. године у Титограду, без имена мајке и без оца, а било је и више датума рођења, али овај је уписан званично. Ничега читког ту нема, ни потписано од стране матичара. Име и презиме ми је дао некадашњи директор Центра за социјални рад Републике Црне Горе Светозар Букелић и он је рекао да сам рођен "у неђељу" - прича Светозар.
Док сам жив, трудићу се да сазнам одакле потичем
Светозар, који је власник познатог ресторана у Пожаревцу, с породицом живи у Великој Плани. Како каже, упркос томе што је сигуран да потиче из Црне Горе, желео би да сазна ко су његови сродници из више озбиљних разлога.
- Једном приликом сам чуо да је двоје људи с наших простора умало ступило у брак, али су сазнали да су рођаци. Не бих желео да се таква ситуација догоди мојој деци... Док сам жив, трудићу се да сазнам одакле потичем - каже наш саговорник.
Како истиче, сумња да је његова мајка тада била студенткиња, а не може да претпостави из којих разлога га је оставила.
- Да је била студент у дому, сигурно би знали ко је. Зато ме то копка цео живот. Први пут по завршетку осмог разреда кренуо сам у потрагу за родитељима. То се завршило безуспешно. Наредни пут 1988, када ми се родила прва ћерка, ангажовао сам и овластио адвоката. Претпоставка је да ми је мајка била исламске вероисповести, а отац православне вере и да је то могло да представља проблем да задрже бебу. Не могу да кривим ни мајку ни оца док не чујем шта се тада догодило, због чега се толике године све крило, ко је бранио, можда, да се ми сретнемо и о свему разговарамо. Што би се рекло, ако су живи, нека им Бог да срећу да живе. Назнака је нека била да је мајка од Кољеновића, да су пореклом из Гусиња, а за оца не знам ништа. Ништа више нисам сазнао. Ми смо се само чудили зашто се крије име полицајца. Из неких прича сам чуо да је брат моје мајке бранио да се шири прича о остављеној беби, јер је он био високи официр у Титово време - прича у једном даху Светозар.
На свадби моје ћерке нико од мојих није био
Како каже, има осећај да се родио из љубави, али да је свако од родитеља отишао на своју страну због несугласица, а да је дете бачено поред канте за смеће.
- Са улице, преко Центра за социјални рад, болнице, живот ме је довео у Милошевац, чувено село у Србији познато по хранитељским породицама. Бригу о мени преузели су Ђулићи. Дивна породица. Међутим, никада нисам одустао од жеље да сазнам своје корене. Највише ми прораде емоције када је неко весеље, била је свадба моје ћерке, а од мојих никога није било. Након што је моја прича изашла неколико пута у медијима, било је неких позива. Међутим, касније се нико није јављао. Мој правни заступник је најдаље стигао до куће милиционера, али изгледа да он тада више није био жив. И ођедном је све то затихнуло, да ли је можда неко њему претио, не знам, али више се нико никада није јавио. Ако ми је мајка жива, нека је жива и здрава, нека има своју породицу. Како је Бог рекао, тако ће и бити, нека их све срећа прати у животу - каже Светозар.
informer.rs
