КОТРЉАЊЕ РАВНИЦОМ: Боље сушени парадајз у тегли, него свежи на кванташу
Да се ортачки бизнис у преради пољопривредних производа може покренути скромним средствима и великим амбицијама потврђују вршњаци Никола Лазић и Душан Живановић из Голубинаца, дугогодишњи другари и комшије.
Они радно искуство стицали на различитм занимањима - Лазић је ветеринарски техничар и радио је у комерцијали, док Живановић са дипломом економског техничара има искуство као крупије.
Никола и Душан су размишљали којим пословним подухватом би се као почетници у бизнису могли посветити, јер нису били задовољни пословима које су prеthodno радили. Кажу да су имали мале плате за пуно посла, од којег не беже, па су одлучили да покрену свој бизнис, искористивши максимално ресурсе који су им били на располагању у селу.
Душан Живановић је више година на крузерима пловио широм света и био крупије у коцкарницама, па се вратио у Голубинце, када му је мајка остала сама.
- Вратио сам се кући и решио да почнемо неки бизнис, јер већ имамо земљу и пољопривредну производњу, па нам се свидела прерада парадајза. На бродовима сам радио као крупије у казинима две године, радио сам једно време у Црној Гори, Новом Саду и Београду, тамо где има казина што баш није толико заступљено у нашој земљи па је могућност скучена – констатује Живановић.
На питање да ли је ово што су започели коцка или почетак новог бизниса, Живановић одговара да је све коцка, али да препознаје да је у питању бизнис за који се нада да ће успети, јер је будућност у производњи здраве хране по технологији којом овладавају.
- Све што смо замислили, мислим да ћемо и остварити, али треба времена. Није баш ни мало везано са послом којим сам се до сада бавио, али човек учи док је жив, мора често да креће испочетка у нешто ново. Договарамо се и све радимо заједно и надамо се да ће другарство и заједнички труд допринети да успемо – каже Живановић.
Двојица другара у домаћинствима имају седам-осам хектара земље у власништву, при чему се Лазићеви баве дуваном, а код Живановића сем површине на којој се узгаја парадајз остало је издато у закуп.
- Код нас сушени парадајз није баш нешто што је свакодневно, па смо дошли на идеју да се посветимо послу који ретко ко код нас у Србији ради, што смо проценили да је много боље него да свеж парадајз као до сада продајемо на кванташу. Код нас се мало производи и углавном увози. Узели смо кредит из Развојног фонда Војводине и када смо инсталирали сушару, прошле године кренули смо са производњом, која је још на почетку, али верујемо да је можемо развијати. На један хектар имамо сопствену производњу парадајза, али поред сушеног парадајза који нам је примарни производ, започели смо сушење јабука и крушака које смо куповали од воћара из Новог Сланкамена и околине, да би боље искористили расположиве капацитете – објашњава Никола Лазић.
Лазић објашњава да из хобија воли пуно да кува, па се сусрео и са сушеним парадајзом који је интересантан деликатесни производ, има добру цену, а није га лако произвести. Сушара која је на располагању ортацима из Голубинаца има капацитет од 500 килограма дневно, од чега се добије 50 килограма сушеног парадајза.
- Ми пре свега циљамо инострано тржиште, али још смо у фази улагања, јер смо лане имали у плану да завршимо објекат и региструјемо фирму по “ХАСАП” стандардима и свему што налаже тржиште. Међутим, одобрен нам је много мањи кредит него што смо тражили, тако да смо успели да купимо сушару и идемо даље. Сушара коју смо инсталирали је погодна за сушења поврћа, воћа, зачинског биља, тестенине, гљива и других производа, тако да можемо развијати производњу, али смо зацртали да сушени парадајз буде оно чему ћемо се посветити. Ограничавајући фактор је што све сировине углавном пристижу у исто доба године, од половине јула до почетка октобра, колико траје и берба парадајза, па смо опредељени да сушимо нашу сировину коју производимо и која нам је најјефтинија – вели Лазић.
Лањска производња ортачке фирме Николе Лазића и Душана Живановића “Драј натуре” (Сува природа), је била пробна, али ако се по “јутру дан познаје”, успешно су прошли фазу пробне производње.
- Претешко је почети бизнис са скромним потенцијалом, са којим смо и ми у старту кренули, јер без подршке наших породица не би ишло. Ми смо сада и пољопривредници и предузетници, а били смо и зидари и молери јер смо сами зидали и кречили објекат. Радимо сами из финансијских разлога, помажу родитељи и другари. Нама је лане било битно да дођемо до наших производа и како ће то функционисати, успели смо и ове сезоне очекујемо далеко боље ефекте. Све је ово почетак и тек нам предстоји продор на тржиште, за шта полако хватамо корак. Оно што можемо за почетак да произведемо, а то је око две и по тоне сушеног парадајза у току сезоне. очекујемо да продамо јер има простора на тржишту здраве хране код нас и иностранству – сматра Лазић.
Милорад Митровић