Папрена цена дуплих сертификата

 У одговору на то питање преплићу се транспорт, марже, застарели и нереформисани прописи, али великим делом и то што увозници робе широке потрошње морају у Србији поново да сетрификују производ којем је Европа већ дала тај папир. Роба у нашим радњама, произведена у ЕУ, носи тако на грбачи тежак терет, а цех плаћају и они који је допремају, и који је продају, и који је купују.



Рецимо, увозник сијалица произведених у ЕУ дужан је да овдашњим сертификационим кућама за сваки артикал плати најмање 2.700 евра па до 7.000 евра, а има 4.000 артикала.

Наиме, најмањи трошак по једном сертификату је, по подацима Мреже за пословну подршку, 2.788 евра до 3.288 евра. Ту превод страног сертификата кошта најмање 600 евра, додатни трошкови за оригиналне атесте из ЕУ су 200 до 700 евра, рад комисије је преко 2.500 евра, издавање решења 180 евра...



По подацима изнетим на прекјучерашњем скупу менаyера компанија – представника домаћих и страних привредних комора и других институција, „Србија жели у ЕУ, а не примењује своје законе у пракси”, у организацији Мреже за пословну подршку, види се да су размере тих трошкова огромне, што значајно подиже цене у нашој малопродаји готово свих производа из ЕУ, од пољопривредних производа, преко техничких, производа од гуме и пластике, до грађевинског материјала, обуће... 



Тај проблем има и другу, једнако лошу страну. Наиме, наши произвођачи који извозе у ЕУ, дужни су да плате сертификат домаћем институту јер наше законодавство није усклађено с европским. Тако се  произвођач прво запути у нашу сертификциону кућу и дебело плати, а онда тај исти артикал сертификује у ЕУ јер наш папир тамо не важи. У таквим условима тешко може бити конкурентан на европској пијаци јер га само вијање папира у Србији кошта и десетине хиљада евра.



– Код међународне трговине и наше размене с иностранством, сваки домаћи произвођач који сертификује свој производ у Србији, то плати у распону од 2.700 па у неким случајевима и до 20.000 евра ако су потребна опсежна испитивања одређених материјала, нпр. у грађевинарству и код техничких производа, уколико извози у земље ЕУ и друге земље које имају своје стандарде као што је Русија, Кина, Јапан, мора поново да прође кроз поступак сертификације и да сноси дупле трошкове.



Дакле, два пута сертификује исти производ – указује Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку. – Када говоримо о пласману наших производа у земље ЕУ с којима имамо највећу трговинску размену, то је последица нерада наших државних институција и различитих министарстава који нису ускладили стандарде и процес стандардизације производа с ЕУ и зато је производ сваког нашег произвођача у земљама ЕУ скупљи јер, за разлику од конкурента који су платили само један сертификат који важи за целу ЕУ, сваки наш произвођач плаћа и домаћи и инострани. Да апсурд буде већи, већина домаћих института нема потребну технологију да испита читав низ производа који би тако били спремни за тржиште ЕУ.



Рајић подсећа на то да, када је о храни реч, немамо ниједну лабораторију за испитивање аминокиселина које су основни састојак већине прехрамбених производа на нивоу таквих лабораторија у ЕУ. Такође, код бројних електричних апарата, немамо довољно квалитетну технологију да испитамо неке производе, с чиме огроман проблем имају страни инвеститори у Србији. 

С. Глушчевић

 

Предлози привреде

Међу мерама које привредници предлажу за решење тог проблема је доношење закона о грађевинским производима и техничким прописима, одређивање транзиционог периода од шест месеци за усаглашавање лабораторија и сертификационих тела с ЕУ, признавање знака ЦЕ (ЦЕ) у Србији... Такође, требало би хитно упростити процедуре и увести рок за прихватање страних сертификата од 15 дана...