У Србији мање радних сати само из нужде   

По саопштењу михненског економског института ИФО око 3,8 одсто немачких компанија већ примењује ову меру. Такозвану шему “курцарбајт” – скраћено време неке немачке компаније користиле су и током рецесије 2008. и 2009.године. У том периоду компаније су, због слабе искоришћености производних капацитета, тражиле од немачке Владе да радницима исплаћује накнаде за смањење плата како би сачувале радна места.

Немачки привредни стручњаци упозоравају да овај метод дугорочно гледано и није најбоље решење и да реално може да се одржава две године. Све дуже од тога, по њиховој оцени, има негативне последице за привреду целе земље, јер Агенција за запошљавање у свом буџету има милионске дефиците које мора да покрије држава.

Мада и неке српске компаније имају  потешкоћа у пословању оне не могу ићи на скраћење радног времена, јер је оно према Закону о раду сасвим другачије дефинисано. Наиме, пуно радно време у Србији износи 40 часова недељно, а Закон о раду прописује да запослени који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима има право на скраћено радно време сразмерно штетном дејству услова рада на његово здравље и радну способност и то највише 10 часова недељно. Другим речима, разлози увођења скраћеног радног времена у Србији нису потребе организације посла, већ постојања повећаног штетног дејства на здравље радника, а запослени који тако ради има сва права из радног односа као да ради са пуним радним временом.

Директор Уније послодаваца Србије Срђан Дробњаковић објашњава за “Дневник” да би увођење скраћеног радног времена за раднике, чак и када би то било могуће као у Немачкој, у Србији неминовно значило мању плату односно нижу минималну цену рада. Самим тим, додаје, велико је питање да ли су сами радници заинтересовани за смањење радног времена које ће им донети мању цену раду и тањи коверат.

- Економисти верују да ће мање радних сати изазвати већу потражњу радне снаге и запосленост. То уједно представља додатно повећање трошкова пословања за послодавце који и овако са свим пореским оптерећењима, парафискалним наметима, једва састављају крај са крајем. Овде причамо о малим и средњим предузећима, којих је у Србији око 95 одсто – указује Дробњаковић.

Наш саговорник подсећа да стручњаци полазе од тога да  је форсирање запослених да раде превише сати погрешан концепт, јер не само што су уморни радници склони грешкама и повредама, већ и њихово незадовољство обара продуктивност. С друге стране, додаје, српско тржиште рада има проблем са квалификованим радницима којих нема и који се не могу наћи онда када су за производњу потребни.

- Парадокс је да смо по Еуростату у врху европских држава по додатном послу које имају постојећи запослени. По тим подацима, око 200.000 стално запослених има и други посао, а на бироима рада не можемо да нађемо младе заинтересоване за посао и поред почетних државних субвенција за покретање бизниса – рекао је Дробњаковић.

На крају крајева, каже Дробњаковић, Србија је још увек земља у транзицији. Просек машина је око 35 година, а у развијеним европским државама он је око две деценије. Поред тако старих машина неопходан је радник са пуним радним временом.

- Ако бисмо смањили радно време, за двадесетчасовни надзор над таквим машинама морали би да запослимо новог радника, а то је додатни трошак за послодавца – закључује Дробњаковић.

Да скраћење радног времена за исту радничку  плату може да се исплати доказало је словеначко предузеће “Донур”. У њему запослени раде само шест сати дневно, плата им је остала иста, али је њихова ефикасност и креативност знатно порасла. У овом предузећу за производњу намештаја радници не само да су ефикаснији, већ је све мање оних који иду на боловање. 

         Љубинка Малешевић