Код нас се „негује” неуплаћивање доприноса
Недавно је економиста Стојан Стаменковић покренуо иницијативу да се уведе казна затвора за све послодавце који не измирују обавезе плаћања доприноса на зараде радника. Он истиче да држава мора да успостави ту контролу, као што је некада то чинила Служба друштвеног књиговодства.
„Та контрола се изгубила кад је платни промет пребачен у банке. Како је могуће да, рецимо, пет година неко држи раднике и обавља посао, а не уплаћује своје обавезе? Не знам да је због тога било ко кажњен. Нејасно је зашто нема контроле која би онемогућила да се дешава да фирме годинама не уплаћују доприносе. За такво кршење прописа постоји робија”, рекао је професор Стаменковић.
Иницијатива професора Стаменковића није ништа друго до увођење принципа који постоји у већини европских држава у којима једноставно не може да се догоди да послодавци касне са плаћањем доприноса радницима и да за то не сносе последице, било кроз високе новчане казне, било кроз одлазак у затвор. Управо због ригорозне контроле и последице неиспуњавања законских обавеза, газде у европским државама себи веома, веома ретко дозвољавају да не уплате радницима доприносе или их оставе без редовне плате.
Да и у Србији треба кренути европским путем слаже се и Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката Србије, која истиче да Кривичним закоником мора бити прописана затворска казна, и то од пет година за несавесне послодавце које не плаћају зараде и доприносе запосленима.
Србија је једна од ретких држава у којој послодавци могу да не уплаћују порезе и доприносе, али и плате запосленима, и да за то не одговарају. Земље ЕУ су проблем решиле управо затворском казном, на пример Немачка, која предвиђа казну од пет година затвора – оцењује Савић, додајући да терет газдиног немара и безобразлука плаћају порески обвезници који социјални мир исплаћују из buyеta.
Она износи процену да у Србији између 300 и 320 хиљада радника не прима редовно плате, додајући да је држава за десет година, од 2003. до 2013. године, за повезивање стажа радницима платила 60 милијарди динара.
За професора Зорана Стојиљковића, председника УГС “Независност”, реч је о немару држави, која никада чак није ни објавила списак институција, организација, предузећа, приватних или јавних установа, у којима се “негује” пракса неуплаћивања стажа.
“Запослени су тек у тренутку када треба да почну да прикупљају документацију за пензију сазнавали да им нису плаћени доприноси за стаж. То је опробан манир незамерања, продужавања плаћања дубиоза, погрешних и непроверених субвенција пријатељима, неисплаћивања пензија, а све то на крају заврши као трошак пореских обвезника. То је нешто што, практично, показује да се код нас јавни сектор, јавна својина и јавни интерес третира као Алајбегова слама: то се може, то се сме, то се може политички покрити”оценио је Стојиљковић.
У Агенцији за привредне регистре од почетка године у Централној евиденцији привремених ограничења доступни су и подаци из принудне наплате Народне банке Србије, чиме је проширена листа такозваних лоших директора. Ова листа постоји од јуна прошле године и на почетку објављивања имена било их је свега десетак, а почетком године било их је чак 276.000. Можда се међу тим директорима налазе и они који не плаћају порезе и доприносе, јер су подаци унети за 58.993 домаћих и страних правних и физичких лица који су преузети из принудне наплате НБС.
Драгољуб Рајић из Мреже за пословну подршку каже да данас у Срибији готово 60 одсто фирми у приватном сектору касни са плаћањем зарада и доприноса више од три месеца . По његовој оцени то је кренуло пре три године када је законом наложено да се доприноси и зараде плаћају и исто време.
“Од тог тренутка фирме у Србији копне. Пореску управу нажалост не занима ко контролише коју од фирми и колико плаћа доприносе. Некада се знало, није било кашњења дужег од 15 дана. То је један проблем. Други проблем је што држава очигледно не жели да каже да страни инвеститори имају проблем и зато ћути”, сматра Рајић.
Да проблем са неплаћеним доприносима већ неколико година постоји држава јесте признала кроз повезивање радног стажа радницима које су послодавци оставили са “рупама” у радном стажу. Наиме, од 1. јануара 1991. до 31.децембра 2003. године држава је повезала стаж за 66.163 предузећа, односно за 274.000 радника. За то је из државне касе издвојено 20,65 милијарди динара, а повезано је око пола милиона година стажа осигураницима којима несавесни послодавци нису редовно уплаћивали доприносе за ПИО. Ти доприноси никада касније нису наплаћени од послодаваца. Но, као да је то било мало, држава је и почетком ове године поново позвала раднике да се пријављују за повезивање радног стажа, јер је прошле године одзив био скроман. Јавило се само 920 радника за које се зна да им фирма која је била у реструктуирању или стечају, није уплатила стаж, а процене говоре да таквих има чак 13.000. Из buyеta Србије и ове године обезбеђен је новац за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за раднике у предузећима која су некада била државна или која су отишла у стечај и то на најнижу месечну основицу. Услов за повезивање стажа је да радници одустану од судских процеса против државе.
Дакле, нису приватне фирме једине које не уплаћују доприносе за запослене, већ то чине и државне. Када би држава спроводила стриктну контролу и кажњавала несавесне послодавце морала би онда да кажњава и саму себе, односно предузећа којима је она силом прилика још увек послодавац. Мада је реч о предузећима која су у државном власништву након неуспелих приватизација и од којих су многа већ у стечају или их то чека, ипак се тим радницима морају плаћати порези и доприноси, јер без тога имају рупе у радном стажу и самим тим проблем када дође време да оду у пензију.
Љубинка Малешевић
