ЗА ЧИМ ЖАЛИШ? ИМАШ ЛИ ПОСЛЕДЊУ ЖЕЉУ: Где да погинем баш на рођендан! Па још исто ко прабаба! КАД ЛЕПА ПРИЧА ПОЂЕ НАОПАКО!

Сабајле, већ 25 степени. Крећемо из Београда. Сунце. Са Славољубом Славком Николићем из Жиче већ смо се договорили да нас сачека код куће, па да се његовом "нивом" пењемо.

- Донекле можете тим вашим аутом, ал' до Камаришта нема шансе - џомбе, камење, одвалићете ауто - вели нам.

Ето нас у Жичи. Ал "нива" неће да упали. Узима Славко џачић соли и ајмо у "шкоду", друге нам нема. Вози наш Деки полако. Нестварни предели. Лепота. Ал' пусто.

- Ено га засеок Гради, тамо у брду. Ту сам рођен. Биле само две бабе, па нису говориле. Брујала Србија, писале новине. И помреше. Долазио некад и Ђинђић овде, даво коцке шећера коњима. Сећам се, па заборави сако, враћаше се. Угостио га један наш домаћин. Нема ни домаћина, нема ни Ђинђића. Живот је ништа. Сви одемо под земљу - прича Славко.

Са безмало 73 лета напатио се откако се родио. С коњима порастао, од коња живео. Газимо кроз шуму. Балвани су ту. А и трактор.

- Момци их одоздо извлаче. Говорим им да то не раде. Рудник је црн и под земљом, али шума је најцрња. Колико сам само грађе извуко у животу. И с коњима и с воловима. Пуца кичма, оде здравље. Кад га изгубиш, нема назад. Ал' не слушају - вели.

Коње још '73. преко лета поче пуштати у планину, па зими у шталу. Тако и други мештани.

- Некад си за доброг коња мого свашта. Сећам се, комшија продо два добра коња, обучена за рад, и купио "фергусона". Еј, трактор - повика, па настави:

- Сад ништа! Сад ти је ждребе 500-600 евра уврх главе. И то ако га хоће. Поклониш. Тражио ми неки да му поклоним кобилу, да се ождреби. Узе је. Кад вели: "Јој, кобила једе. Скупо." Па једе. Нормално да једе. Све - кукуруз, зоб... И врати кобилу, задржа ждребе.

И Славко, ко и други мештани, оставише коње у планини. Не може одавно с њима радити. Сад гаји прасиће и овце, па продаје у печењаре.

Посташе коњи дивљи. Или бар полудивљи. И симбол Столова.

- Зна свако који је чији коњ. Живе, ждребе се и преживљавају у планини. Али их и једу курјаци. А краду и људи. Једном видим моју кобилу и ждребе код неког доле. Каже: "Моји", ал' ја имам доказе. "Јој, молим те, не тужи ме." И опростих му. Врати их. У планини је сад 40-50 коња, у неколико крда - казује.

А главни је Моро. Пастув од двадесетак лета. Господар Столова. Ушао је и у судске анале. Беше то кад неки Краљевчанин изађе с бесним џипом у планину. И огребаше коњи ауто. Паде тужба - Славков Моро је уништио скупоцено возило.

- Платио сам и вештака 8.000 динара да докажем да то није урадио мој Моро. Ал' рече ми да би требало свих 16 коња похватати па отерати у Нови Сад, да се сви зуби, отисци вилице анализирају. Скупља дара него мера. Одустах. Али доби Моро спор. А ја ни динара. И тих осам хиљада опростих - прича.

    КОЊ ЦРКО, ЈА ШТЕТИО И НИКОМ НИШТА

    - Отерали неки туристи коње, два била у пару, нису им дали да пију воду. Заграђено тамо, погурају се коњи код једног места, стрмо ко да идеш у кацу. И један не стигне да се врати, падне, летео је 40-50 метара у провалију. Коњ црко, ја штетио и ником ништа - прича Славко.

Избисмо на чистину подно Чикера, другог највишег врха - 1.325 метара.

- Оди на! На! На! Па били су овде пре два дана - виче Славко, али коња нигде.

- Prrrrr! На, на, на!

Ма јок. Остају њих двојица у "шкоди". Поче да дува. У даљини облаци. Уши боле од притиска. Декијев шушкавац, који стоји позади за не дај боже, добро ми дође. Нас две идемо даље. Три успона, три равни, па стена Чикера. Полегла трава, земља "поорана", туда су пролазили. Балега ко тазе. Ал' коња нигде, докле поглед досеже. Ништа се не мрда.

- Оди на! На! На! - вичем.

- Prrrr - опонаша Зока Славка.

Џаба. Одозго, од крста, на врх Камаришта треште народњаци.

Залазимо око Чикера, ал' од шуме се не може даље. Седамо. Душа у носу. У даљини се спусти муња. Пуче и код нас! По обрвици врха газимо дубоку траву. Пропадају ноге. Узимам Зокин ранац. Да је мало одменим. Тешко ко туч.

Излазимо на чистину под самим врхом. Лије и пуца. Кад смо пут уговарали, на памет ми није пало да ми у тај дан пада рођендан.

- Још ћу на рођендан да погинем! Ко прабаба ми. Иста кулиса - брдо, чистина, иза шума. Само би Златибор - вичем Зоки.

Ћути. Негде је иза мене. Пуче. Окрећем се. Ту је.

Ал' ајмо сад, последњу...

- Жалим што сам 16 година... - повика.

- А ја што ми деца још мала - вичем.

Расцепи. Ко близу да је. Чучнемо инстинктивно.

- Џаба сад, већ је негде пукло - вичем.

Сетих се свих упозорења МУП. Скоро беху. На чистини, у планини чучнути и мировати. Никако покрет. Ал' не стајемо. Само да се дочепамо аута. Никако да га угледамо.

- Декију има срце да стане. Знаш да има висок притисак. Мислиће да смо готове - велим.

И даље ћути.

Избијамо, бели се ауто. Добро је. Још мало. Клизам се. Два пута. У ранцу дрон, фото-апарат, објективи...

- Куку, преживећу изгледа, а на крају ћу да штетујем хиљаде евра - мислим се.

Упадамо у ауто.

- Стварно сам мислила да нас уби гром! Баксузи - проговори Зока бела ко креч.

- Већ сам се од вас опростио - Деки ће.

- Јој, децо, најжалије ми што покисосте. Што сте гола вода, ноге мокре - ето га Славко.

 Ма пустите кишу. Коња нигде - углас ћемо.

- Е, осам километара сам ишао пешке у школу. По снегу, дођем сав мокар, залеђен. Седнем код пећи да се сушим. А данас децу возе километар до школе. Само телефон држе, нигде не излазе. Да извиниш - сва килава. Ни за шта способна. Не кажем да треба да се муче ко ми. Али морају мало да очврсну - прича.

Стаде киша. На кривини, на ливади, прасићи трче. Србија. Село. Давно заборављени кадрови.

- Децо, дођите опет. Мора да су код крста - поздрављамо се.

Седамо у познату кафану крај Ибра. Огреја и сунце. Већ је касно по подне. Да једемо, па бар на Маглич.

- Живели. Срећан ми рођендан!

Их, бре, не видесмо коње. Не сними Зока коње. А годину дана причамо о путу.

- Треба ми једна "нива" - окрећем телефоне.

- Наравно. Без бриге - у трену ће градоначелник Краљева Предраг Терзић.

Хвала му на томе. Минут касније зове Рајко Павловић, возач. Чека нас код манастира Жича. "Нива" стара, сва мирише на гориво.

- Два возача, мало јача... - пева Рајко док "летимо" уз Столове.

Коња опет нигде.

- Да л' смо највећи баксузи - виче Зока.

Спушта се ауто одозго. Стају двојица. То су они с народњацима, од крста. Камповали.

- Коњи су горе, не брините. А беху и неки Пољаци. Пошли од Маглича. Примисмо их под шатор, да се не смрзну. Ај, са срећом...

Рајко пропутовао света. Све власти у општини изменио, још од оних Титових. Више од 40 година вози.

- У срећна времена, пре рата у Украјини, потрпа се нас 20 у комбије, па правац Русија. Нисмо, нормално, пошли празних руку. Као и сви добри домаћини понели смо здравицу - шумадински чај илити ракију. Светска нека смотра, а сви у камповима. Забрањен алкохол. Чуј. Сакријемо га ми, па помало. Ето свих код нас, па и Енглеза. Поранимо, напецамо рибе у Волги, нађемо тигањ, заложимо ватру... Уживанција - сећа се Рајко.

Пада магла. И ноћ ће. Сами камен, онај велики, води ка крсту. Гази "нива". Избијамо на Камариште, највише на Столовима. Крст од 33 метра урања у маглу.

- И с Космета се види кад је лепо време - Рајко ће.

Ено их! Мало ниже!

- Оди на! На! На!

Трче. Тринаест их је. Вадимо хлебове.

- Полако, полако, један уједа. Не прилазите. Бежите ауту - виче Рајко док отвара врата да ускачемо ако затреба.

Бацамо комаде хлеба. Нестварни су. И ждребад се боре за своје парче. Зока вришти од среће!

- Штета што је магла - велим.

- Још бољи амбијент - она ће.

Неста нам хлеба. А они јуре за нама. Бежимо у ауто.

- Затварај прозоре - командује Рајко, па у рикверц и гас!

- Јеееее - вриштимо.

Само што сиђосмо од крста, кад на заравни, иза неког распалог пресма - ново крдо! Четрнаест њих. Иду ка ауту. Сликамо. Ајмо даље, ноћ ће. После две-три стотине метара не може се више. Треће крдо. На путу. Један главом кроз прозор уђе унутра. Пред шофершајбном двоје се "љубе".

- Хајте, мали, померите се. Будите добри - прича Зока...

Умоли га. Идемо даље. Другим путем. Ето га и појило за коње... Све имају.

Пада ноћ, силазимо у дно. А узбрдо иде ауто. Млади у њему. Друга посла имају...

Kurir.rs