СЕСТРА АЛЕКСАНДРЕ ЗЕЦ О НОЋИ КАДА ЈЕ СТРАДАЛА ЊЕНА ПОРОДИЦА : "Волела бих да сам те вечери спавала"

Ипак, Гордана Зец заувек је запамтила ледену ноћ 7. децембра 1991. када су из породичне куће у Загребу одведени и убијени њени отац Михајло, мајка Марија и сестра Александра Зец.

За овај злочин нико није кажњен, иако су га починиоци, петоро припадника резервног састава хрватске полиције, током истраге признали, али због одсуства адвоката приликом сведочења нису никада осуђени.

На спомен плочи, која је после 32 године постављена на месту убиства надомак Загреба, пише, између осталог:

Не поновило се.

Те 1991. у Пољаничкој улици 22, у градском насељу Трешњевка у кући на три спрата живела је породица успешног и имућног загребачког Србина Михајла Зеца, чија је жена Марија била Хрватица. Водио је месару на централној загребачкој пијаци Долац, а Марија је држала кафић. Имали су троје деце, школараца - 12-годишњу Александру, 10-годишњег Душана и најмлађу, осмогодишњу Гордану.

Око њих се распламсавао рат, а градом су шетали људи у различитим војним, полицијским и паравојним униформама. Неки од њих закуцаће на врата породице Зец. Ово је прича преживеле Гордане Зец.

7. децембар 1991.

Имали су породичну вечеру, очекивали су госте који се нису појавили. Троје деце и отац отишли су на спрат да спавају, а мајка је остала у кухињи, у приземљу.

Гордана је слушала емисију на радију, лежећи у кревету, а врата од њене собе су увек била отворена, јер је била најмлађа. „Мало после 11 је неко позвонио, била сам будна и ослушкивала сам, чула сам галаму. „Онда сам устала, стала на врата и тад сам последњи пут видела Александру где стоји на вратима своје собе, погледала ме и само стрчала низ степенице", каже Гордана Зец у реткој исповести за BBC на српском.

Отац је устао из кревета, јер су двојица или тројица униформисаних дошли да га воде. Гордана је сишла на подест између спратова и кроз гелендер чучала и гледала шта се збива у приземљу. „Ту су се с њим нагуравали, отац је навукао неки џемпер, мајка је тад поприлично плакала и ту су га извели, бос је био", каже Гордана. Оцу су викали да излази напоље и да је „Србин и четник", а мајка је кренула за њим, али су је вратили у кућу, сећа се. Тад је Гордана стрчала доле. „Знам да сам је ту загрлила да не иде... Мени је ово јако болно", изусти и очи јој се зацакле. „Међутим, мама је мене тад одгурнула и рекла да ће доћи брзо." Напољу је деветнаестогодишњи војник Синиша Римац, како је касније признао, два пута пуцао у Михајла Зеца.

Гордана каже да је у пиџами и боса напоље истрчала напоље. Гледала је како припадници хрватских снага одлазе белим комбијем, али није знала да су унутра и њене мајка и сестра.„Ја сам дотрчала до тела оца и нисам стала, само сам прошла, уплашила сам се много крви и кренула сам у кућу код комшија."

Прескочила је комшијску високу ограду.„Знам да ми је деда Божо, тако смо га звали, отворио и да сам му рекла да су ми убили тату, а да је Душан и даље у кући и он је одмах пошао по њега." Комшија је ћебетом покрио тело Михајла. Довео је Душана и код њега су сачекали полицију и хитну помоћ.

„Знам ујутро кад сам се пробудила, дошла је моја стрина по нас, и у пар кућа смо ишли да нађемо Александру, била сам убеђена да је она ту негде", каже она. Марију и Александру Зец, која је била одевена у розе пиџаму, убице су одвеле на загребачко излетиште Сљеме, где су их у близини планинарског дома Адолфовац везали, убили и закопали у сметлиште.

Ту је, после три деценије, постављено спомен обележје.

„Човек, како је старији, мисли да ће бити лакше, а оно је, чини ми се теже", каже Гордана док разговарамо у кафићу у Бањалуци, граду у Републици Српској, једном од два ентитета у Босни и Херцеговини.

Рат који је дошао на праг

Некадашња југословенска република Хрватска је 25. јуна 1991. прогласила независност. Напета атмосфера, коју је подгревала пропагандна машинерија из Београда и Загреба, осетила се и у кући Зец. Гордана не памти конкретне разговоре, али је знала да су родитељи забринути.

Стизале су и претње и притисци да напусте град, а кућа им је, каже, неколико пута опљачкана. „Било је позива на телефон и спуштања слушалице, па комбија испред куће, па га нема. „Сећам се и мајчине бриге, кад је видим да се усхода, и отац је у последње време био јако забринут", каже она.

Те године је ракетиран Загреб, што је и она запамтила, схватала је да се дешава „неко лудило". Октобра 1991. ракетирана је зграда Банских двора у центру Загреба, где су се у том тренутку састали хрватски председник Фрањо Туђман, југословенски председник Стјепан Месић и југословенски премијер Анте Марковић. У нападу је један човек убијен, високи званичници остали су неповређени, ЈНА је тврдила да је Хрватска сама бомбардовала зграду сопствене владе, али и даље нико није осуђен. Загреб је заборавио злочин, сматрају поједини

Судски епилог кога нема

Само две недеље после убиства, случај породице Зец се појавио у медијима, а убрзо је покренута и истрага.Приведени су осумњичени, који су током испитивања признали одговорност, али то није коришћено као доказни материјал на суду. Муниб Суљић, Синиша Римац, Небојша Ходак, Игор Микола и Сњежана Живановић, припадници резервне јединице МУП Хрватске, сматрају се одговорнима за убиство троје чланова породице Зец.

За ратне злочине над српским цивилима, између осталих и за овај, по командној одговорности осуђен је тек 2016. Томислав Мерчеп, командант њихове јединице МУП-а Хрватске познате као „мерчеповци".

Римац је 1995. примио орден Николе Шубића Зринског, високо признање за храброст у рату, од хрватског председника Фрање Туђмана.Неколико година касније је осуђен за злочине у Пакрачкој пољани над српским цивилима на осам година затвора, али га је тадашњи хрватски председник Стјепан Месић помиловао 2010, скративши му казну за годину дана.

Три лица Олује

Шта је био мотив злочина?

Адвокат Анто Нобило је 1991. био заменик окружног тужиоца у Загребу који је радио велике политичке предмете попут сукоба на Плитвицама између побуњених Срба и полиције Хрватске, што се сматра почетком рата. Случај такозваних „мерчеповаца" и убиства породице Зец, припао је његовом колеги.

„Оно што смо ми закључили је да се ту радило о класичној пљачки, јер је Михајло Зец био богати месар у Загребу, врло познат, са свима добар, сервисирао је и надолазећи ХДЗ и све живо. „Један од тих убица му је дуговао значајан износ новца и њихова идеја је била да би га било добро опљачкати (…) међутим, пљачка се отела контроли и дошло је до серије убистава", каже Нобило.

Адвокат каже да су „мерчеповци" и у предмету Пакрачка пољана, имали исти начин деловања: отимали би људе српске националности и тражили откупнину.

„Претпостављам да су и овде тако хтели, зато су кренули да га воде, међутим Михајло је почео бежати и један од њих га је аутоматом покосио", додаје он. Како је истрага релативно брзо спроведена и осумњичени ухапшени, тужиоци су хтели да их што пре саслушају. Нобило истиче да су они као тужилаштво инсистирали да окривљени имају браниоце, али истражни судија је после консултовања са председником суда одлучио да адвокати нису потребни.

„Ту долази до процедуралне грешке јер се ради о најтежим кривичним делима и требало је имати бранитеље од првог момента", каже Нобило. Пола године је петоро окривљених провело у притвору, пре судског процеса на ком су се бранили ћутањем. Окружни суд их је у јулу 1992. ослободио. Анто Нобило је радио про боно за породицу Зец

Тешко одрастање у другој држави

Средином 1992, Гордана и Душан Зец су напустили Загреб и живели са баком у селу, а затим се доселили у Бањалуку, док је рат око њих буктао.

Помало нервозно палећи цигарету, Гордана се присећа да јој је током одрастања највећа стрепња била „да се баки нешто не деси". „Она нам је била и отац и мајка, и тетка и стрина, нажалост." Бака Боса остала је сироче када су јој родитељи српске националности убијени у усташком логору Јасеновцу током Другог светског рата, али је то није спречило да подржи љубав сина према Хрватици и Загребу, додаје она. Кућу у Загребу заменили су за једну у Бањалуци, што је у време распада Југославије често био случај приликом расељавања становништва. Овај град постао је Гордани и Душану дом где су се од првог дана осећали прихваћено и сигурно, како каже, без сажаљења. У Бањалуци је завршила Економски факултет и запослила се, док с познаницима из Загреба нема контакт.

Требало је да прође пуних 13 година док се загребачки путеви Нобила и породице Зец нису поново укрстили, али у другачијим улогама. После репортаже у новинама 2004, одлучио је да их као адвокат заступа у поступку против Хрватске као државе.

У то време, Хрватска није имала закон који прописује да држава надоканади штету када су припадници војске или полиције одговорни за кривична дела, па је Нобило организовао да то буде посланичко питање премијеру Иви Санадеру. „Они ту направе грешку, тужилац Санадеру напише одговор 'држава се противи, јер не зна да ли су убице убиле људе током радног времена или ван радног времена', најглупљи могући одговор", каже додајући да су се на то медији у Хрватској 'одмах дигли'. Да то „зацементира", уступио је недељнику Национал Ива Пуканића фотодокументацију са увиђаја страдалих и то је била кап која је прелила чашу.

Пронађено је правно решење да то буде донација Владе за школовање деце, приближно 200.000 евра. „Значило нам јесте, али си то доживљавао као неку откупнину за злочин који није процесуиран", каже она, објашњавајући зашто је првобитно била против тога. Тим поводом, у згради Владе Хрватске брата и њу примила је тадашња заменица премијера Јадранка Косор. „То је било изузетно важно тада и јасно да сам ја то с намером направила пред медијима - ја сам хтела да дам изјаву и то је шокирало део хрватске јавности јер сам била и министарка бранитеља", рекла је 2019. Јадранка Косор у интервјуу за BBC на српском. Међутим, на Гордану је много већи утисак оставило то што им је то био први одлазак у родни град после злочина.

Од хрватске границе, у договору с Нобилом, имали су пратњу обезбеђења, али су Душан и она успут ћутали, прича ми. „Толико сам била узбуркана другим емоцијама, да се и не сећам разговора, знам да је Косор била пријатна", каже Гордана. Тек последњих година, некад оде у Загреб, иако не посећује места која би била емотивна за њу. Лист Национал писао је и да је током година кључну политичку заштиту убицама пружио сам председник Фрањо Туђман.

Наводно је 1992. године Стјепан Месић дошао код Туђмана с молбом да тај случај буде што пре решен, али Туђман му је одговорио „Пусти, можда ће ми ти дечки још требати", пише Национал. Случај породице Зец је као преседан подстакао усвајање закона о одговорности хрватске државе, на основу ког су многи наплатили одштету.

„Загреб је то данас заборавио, то је неугодна мрља на граду да је полиција убила наше суграђане, а да правосуђе није успело реаговати на прави начин", додаје Нобило. Кућа која је некада припадала породици Зец, на Трешњевки

Спомен плоча на планинарској стази

Ту мрљу редовно памте невладине организације Антифашистичка лига, Доцумента - центар за суочавање с прошлошћу и Српско народно веће (СНВ) које дуже од десет година на Сљемену организују комеморације убијеним члановима породице Зец. Први пут у новој власти у Загребу имају партнера у томе, каже портпарол СНВ Еуген Јаковчић. На власти у главном граду Хрватске од 2021. је Томислав Томашевић, градоначелник из лево-либералне странке Можемо. Јаковчић ме води до спомен плоче на Сљемену, на 15 минута вожње од Загреба, али се један део стазе спушта пешице. Успут ми прича да је проблем што се злочини попут овог деценијама покушавају гурнути под тепих. „Мерчеповце" назива „ескадронима смрти, који су сејали страх и несигурност", а да је породица Зец најдрастичнији пример. „То су били прави пси рата", каже Јаковчић, који је раније радио у организацији за документовање злочина Доцумента. Догађали су се злочини и у Госпићу, Осијеку и неким другим градовима, додаје.

„Рекао бих да је сваки већи хрватски град имао своју породицу Зец, постојала је породица у Сплиту која је убијена, одвезена и бачена на сметлиште", каже овај Сплићанин. На основу бројне судске и новинске документације, објављена је публикација Александра Зец у сарадњи ХКД Театра из Ријеке и СНВ. Пратила је истоимену позоришну представу редитеља Оливера Фрљића 2014, која је заобилазним путем, преко Ријеке стигла у Загреб.Гордана представу није гледала, а ни спомен плочу, коју затичем у леденој голомразици. Мраз и белина на жутој полеглој трави у контрасту је са црном плочом, чија је порука у ствари исечена из табле - слова су рупе.

Обишли смо и Трешњевку, уличице са кућама на два или три спарта. У Пољаничкој 22 и даље постоји некадашња кућа породице Зец, али има друге власнике.

Сутрадан, ове слике показујем Гордани. То јој је потресно, јер све изгледа готово исто као пре три деценије. Застане, гледајући телефон, и покаже ми ћошак улице на ком је видела очево тело последњи пут, неколико десетина метара од улаза, где су данас канте за ђубре. „Та кућа ме подсети на то." Како каже, и поштанско сандуче на њој је и даље оно које је њен отац поставио. Били су „феноменална" породица где је отац био мирна лука, а мама она која грди, каже кроз осмех.

Грозан злочин који је обележио Загреб

Градоначелник Загреба Томислав Томашевић први је хрватски званичник који је са те позиције 2021. одао пошту породици Зец, а био је присутан и приликом постављања спомен плоче на Сљемену. Гордан Босанац, портпарол Томашевићеве странке Можемо, каже да је први показатељ да се ствари у Загребу мењају то што је град изгласао оне који су спремни да направе такав искорак. „То је тако јасан злочин, грозан и срамотан који је, нажалост, обележио Загреб.

„Зато је било важно погледати у лице и рећи да нису сви били одговорни - знамо тачно ко јесте и сетите се тога, иако није дошло до судског епилога", каже овај члан градске скупштине. Председник Хрватске Зоран Милановић је у данима око годишњице 2021. изјавио да је убиство породице Зец „кукавичко, али да Хрватска с тим нема ништа", као и да су преживели добили одштету, „па шта још треба".

Меморијал на Сљемену је само почетак, додаје Босанац. „Већ је у процедури и иницијатива за именовање улице или трга, а постоји идеја и да се неко дечије игралиште или парк назове по Александри Зец." Све док не буде улице или трга на видљивом месту, а не у шуми где мало ко прилази, Анте Нобило у томе види само жељу градских власти да се „покажу као хумани".

Спомен обележје постављено 7. децембра 2023.

Зид око себе и 'морам даље' Ни Гордана не мисли да је хрватско друштво направило помак, јер јој уместо правде остаје, каже, „горак укус у устима". Током одрастања, ни она, ни брат нису много отварали „болну тему" породичног страдања.„Било је на почетку много тешко уопште живети са том сликом, кад то дете види, па потиснеш, па се то негде врати. „Увек сам себе терала да морам даље и да то тако треба" Објашњава да је „направила зид око себе", не дајући људима да га пробијају.

Некада црнка, данас косе офарбане са светлим праменовима, ради у Пореској управи у Бањалуци, удата је и има три ћерке, а средња је највише подсећа на сестру - тако је плава и крхка, каже.

Била је спремна да разговара са мном, али не и да се фотографише. О затворености говори и то што је са мужем од 19 године, али му никад није испричала све детаље кобне ноћи 1991. Била је тад други разред основне школе, сад је 40-годишња жена - у шанел сакоу, крупних светлих очију и пуних усана, уоквирених шминком.За годишњицу, у медијима освану текстови, она их прескаче, али на породицу мисли и даље сваког дана. Посебно је размишљала за властити 36. или 38. рођендан, колико су имали мајка и отац кад су убијени „у пуној снази". У последње време ретко их сања, али зна да кад јој се отац јави у сну, то буду лепе сцене и зна да ће следећи дан бити „диван", каже уз сетни осмех.

BBC