ОТАЦ ЈОЈ ЈЕ БИО МУСЛИМАН А МАЈКА ЋЕРКА ПОПА Као беба остављена је у Звечанској, а данас је доктор наука и професор у панчевачкој Гимназији! (ФОТО/ВИДЕО)

Њено рођење, уместо да буде најсветлији тренутак живота њених родитеља, због верских разлика, постало је проблем. Наиме, њен отац био је из Сребренице. Муслиман, из угледне муслиманске породице Селманагића. Мајка Јелена је била из поповске породице Блажића, из Братунца. Међа је већ била одређена, иако деведесете ни на видику нису биле. Само њено зачеће већ је почело да бива поприличан проблем у таквој средини и са српске и са муслиманске стране. Додатну „срамоту“ стварала је чињеница да је њен отац био професор њеној мами у Грађевинској школи. Иако су обе породице биле стабилне и финансијски моћне, неке ствари се нису могле прихватити.

Маму су притискали да ме да на усвајање

– Када се све обелоданило, моја мама је хитно пребачена у Београд код моје тетке, зато што је тетка била уважени стоматолог, теча јој је био професор – доктор на Медицинском факултету, офталмолог. Међутим, сви су маму притискали да ја идем на усвајање. И то је најболнији део за њу. Она није могла никакав потез да направи. Била је незапослена, јако млада, трудноћа која никоме није одговарала, дете које ће се родити неприхватљиво са обе стране, па је мама била принуђена да ме остави у Звечанској – присећа се за „Жену“ Александра Михајловић (54), која је свој живот, кроз ликове, описала у свом првом роману „Запричавање, заваравање, завиривање“.

Да је заиста била Божји дар, и то онај намењен за велике ствари, означио је и дан њеног рођења – Божић. Мајка Јелена никад није помислила да одустане од своје бебе заувек, и само њена душа зна како јој је било док је, без ичије подршке, покушавала да нађе начин да поново узме своју ћерку у наручје, а која јој је из истог било насилно истргнута.

– Преко тече мама се запошљава у Панчеву у водоводу. Тада узима собицу, мене узима из Звечанске и крећемо нас две неки свој животни пут. Онда се ту појављује и моја тетка, мамина рођена сестра, која ју је донекле подржавала, мој ујак, који се окренуо кад је видео да је мама врло доследна у томе да ме хоће, али је мој деда је био јако љут, али ме је на крају и он прихватио – прича наша саговорница, данас професорка српског језика и књижевности у Гимназији „Урош Предић“ и мама два одрасла момка – Константина (29) и Лукијана (26).

Са 16 сам кренула пешака за Сарајево да упознам оца

Отац јој је дао презиме, али ускратио све друго. Селманагићи је никад нису прихватили, Блажићи су је васпитавали, али је у њој одувек тињала потреба да себе спозна у целости, а сусрет са оцем био је тај делић који недостаје. А онда је са 16 одлучила да се познанство са њим деси без обзира на сваки цех.

– Мама је реаговала врло бурно, мислила је да ми тај сусрет није потребан. Била је уплашена, можда се плашила неког мог емотивног лома, можда мало и себичност. На крају и деда, и сви остали су ме питали да ли ми нешто фали, је л’ у нечему оскудевам, па имам потребу да упознам оца. Ја сам успела ујаку да објасним да је тај недостатак оца једна психолошка категорија, онај електрин комплекс. И то трагање за оцем је нормална ствар, то ништа није науштрб некога.

Кренула је пешака од Панчева до Београда ка Сарајеву, желећи да свима докаже да заиста жели да га види. Када су схватили да је враг однео шалу и да је њена воља непоколебљива, ујак јој је помогао да стигне до очеве компаније, где се сусрет и десио.

– Ушла сам у његову канцеларију, а он је седео за једним великим конференцијским столом. Пришла сам и представила се, а он је рекао: „Сањао сам те“. И био је то диван једнодневни разговор. Надала сам се да ће се то другачије расплести и да ћемо остварити неки контакт. Крај разговора је био диван, емотиван, дирљив, сјајан, уз велико обећање да ћемо да се редовно виђамо и да ћемо бити у контакту. Надала сам се томе, ја сам онај вечити оптимиста који се нада свему најлепшем. То пише на „Запричавању“ – „Велики сам верник, верујем у чуда“. Ја сам се, у ствари, надала чуду. Нажалост, није било тако како сам се надала. Оца, тако, први и једини пут виђам са својих 16 – сећа се Александра.

На промоцији књиге сам упознала брата и сестру

Има две полусестре по оцу са којима није у контакту, које не знају, или не желе да знају за њу, иако би Александра јако волела да их упозна. Такође, са очеве стране, има брата и сестру по тетки, са којима је сусрет био као смишљен и описан у роману или филмском сценарију.

– Након што сам издала свој први роман, отишла сам у Сарајево и хтела сам да пошто пото то буде јако лепа и јако велика промоција, јер – Сарајево је град који је вечно у мом срцу. Дошло је и много људи из Братунца и Сребренице. Почела сам да потпсиујем књиге, поглед ми се подигао и угледала сам човека који јако личи на мог старијег сина Константина. Пришао ми је и рекао: „Знао сам да ћеш ме препознати“. А то је био мој брат од тетке, рођене сестре мога оца, Емир, са супругом Лејлом и рођеном сестром Амром. Кликнули смо одмах и данас смо веома блиски.

Александрин отац је умро 2011. године. Покушала је да га контактира и неколико година пре тога, али тај разговор памти као један од мучнијих у свом животу. Када је сазнала да је на самрти, одлучила је да му пошаље писмо, на које није добила одговор.

– „Запричавање“ почиње мојим писмом оцу, зато што сам чула да је тешко болестан и да су му дани одбројани. Надала сам се да постоји та космичка равнотежа и да ћемо се ми најзад видети и да ћемо се најзад, а прошле су многе године, испричати негде, и стога сам му послала писмо, желећи, очекивајући, надајући се сусрету, али није се десио. Читајте у књизи шта је даље било – мистично завршава Александра своју емотивну животну исповест.

Писање као насушна потреба

Александра је до сада издала пет књига – 3 романа, једну књигу за децу, збирку поезије, а ускоро ће публици представити и енциклопедију посвећену средњевековним српским Владаркама.

– Први роман је „Запричавање, заваравање, завиривање“, други носи назив „Кроз прстохват цимета“ и говори о краљици Наталији Обреновић, чији дух лута изнад Србије и чека једног Србина којем ће изнедрити своју причу као мајка, као краљица и као жена. „Софијине мудролије са Марком Краљевићем“ су књига за децу, али многи одрасли могу много да дознају из ње. Желела сам да разбијем мит да је Марко хиперболисани епски јунак, он је заправо Мрњавчевић и један од битних наследника круне Немањића. „Јуче сам имала сусрет са собом је збирка поезије“ и „Минијатуре“ су последњи објављени роман, а једна од окосница романа је и лик Барбаре Франкопан, жене Змаја Огњеног Вука.

Панчевац/Блиц жена