Нико неће у професоре; пуно труда за малу плату и никакав статус

Ракић за Танјуг, на питање колико је студената ове године било заинтересовано за смерове на Математичком факултету, одговара да је на информатици попуњено свих 160 места, док је на класичној математици ситуација као и прошле године, али је на смеру за професора математике и рачунарства знатно мање интересовање - уписано је свега девет бруцоша.



Говорећи о томе када је почело да опада интересовање за професуру као професију, наводи да је 2015. године на упису за професора било 112 кандидата, али да се већ следеће године та бројка преполовила, па их је било 56.



Наредне године се опет број од 56 преполовио и дошли смо до тога да неколико година буде између 10 и 20 кандидата, а ове године их је по први пут мање од 10, указао је декан.



Примећује да је и пре четири године било 500 професора мањка и математике и информатике, а школе се сналазе када им фале кадрови, па математику предају инжењери, несвршени студенти математике, а има, каже, и случајева да часове математике држе и људи са ДИФ-а.



Све то утиче и на квалитет знања, а важно је да у школи предају професори који умеју да објасне градиво ђацима.



Према његовим речима, проблем постоји због подривања образовног система.



Првенствено мислим на плате и статус професора. Мало људи се одлучује да то студира, јер, на пример, за природне факултете човек мора да се уложи приличан труд да га заврши, а онда дође на посао за малу плату и на законе који су промењени на штету професора, сматра Ракић.



Објашњава да је образовање засновано на “основној персони” - професору, због чега закони морају бити написани тако да иду на руку професорима, да заинтересују млађе и што боље, да студирају са жељом да буду професори.



Професор је пре Другог светског рата био једна од најпрестижнијих професија, док је сада то врло лоше, јер сви имају већа права од професора, каже професор Ракић.



Указао је да је потребно да држава направи дугорочну стратегију.



Зато су, каже, факултети природних наука, као и Филолошки и Филозофски факултети који обезбеђују професорске кадрове, за акцију да се то питање решава, а о томе ће се више знати када то буде тема Сената Универзитета у Београду.



Додаје да Србија има таленотовану децу математичаре, нарочито из Математичке гимназије, али да све више ђака из престижних школа не студира у Србији, већ одлазе у иностранство, на најпретижније универзитете, на којима добију стипендије.



Прича да у Кембриџу постоји Клуб српских студената, али се мало ко од њих на крају бави математиком, односно, можда се и баве математиком везаном за финансије, јер су им тамо, додаје, и могућности веће.



Сведоци смо различитих инцидената у школама, али и родитељи све чешће врше пристиске на професоре, навео је Ракић.



Држава је увела професорима гомилу статистика које им одузимају време када заврше наставу и када све све то сабере, са платом која је недопустива, јер је мања од просечене, демотивише људе да се баве овим занимањем, објашњава.



Сматра да би, од свих који заврше факултете, професори, уз лекаре, требало да имају највећу плату, јер раде најважније послове.



Додаје и да је просечна плата у ИТ сектору у Србији 250.000 динара, односно два пута више од плате професора Универзитета у Београду, што сматра недопустивим, јер је, каже, много теже постати професор Универзитета, потребно је више труда и рада, док се ИТ сектору новац лакше заради.



А, како млађе генерације хоће што пре да зараде новац, из тог резервоара оних који имају потенцијал да буду професори, многи оду у ИТ сектор због већих примања, рекао је Ракић.