Марковић: Модел председника из Устава од 1990. треба мењати

При постојању владе као носиоца извршне власти довољно је да председник републике буде само оличење и симбол државе. Њега треба да бирају представници народа, а не народ непосредно, наводи Марковић у ауторском тексту за “Политику” под насловом “Ка будућем Уставу Србије”.

Марковић сматра да је облик “двоглаве” извршне власти успостављен Уставом од 1990. и поновљен у Уставу од 2006. године одавно потрошен, јер су престали да постоје разлози којима је оправдаван.

Он за узоре није имао ни парламентарни ни председнички систем него је био израз непоновљивих историјских прилика насталих враћањем политичких странака у Србију после пола века, оцењује Марковић.

Професор подсећа и да је Устав од 1990. предвидео председника републике кога бирају сви грађани, али с малим овлашћењима власти и истовремено владу коју бирају само представници грађана, али с најважнијим овласћењима извршне власти.

Председник републике је током уставног мандата несмењив, док опстанак владе зависи од ћудљиве парламентарне већине. Како грађани обично мисле да највећа власт припада оном државном органу који су они непосредно бирали ова институционална мимикрија показала се успешном, наводи Марковић у тексту.

Додаје и да не постоји уставна установа која се у пракси не може злоуптребити па су и поједини председници републике излазили из својих тесних уставних оквира.

Оцењује и да су разлози за описано уставно уређење отпали и да га је зато потребно променити.

И мада преовлађујућа ауторитарна и традиционална свест сматра да нашем политичком менталитету одговара промена којом би овлашћења извршне власти претегла у корист председника републике, теоријски разлози иду у прилог томе да се та промена изврши у корист парламентарне владе. Садашња ситуација непосредно изабраног председника с малим овлашћењима је неодржива, мишљење је Марковића.

Новоусвојени устав који не мења идеје свог prеthodnika нов је само формално, а стварно је то стари устав. Он је тада реплика свог prеthodnika. Такав је био устав из 2006. године чији прави циљ није био да буде нов него да замени устав од 1990. због тога што је овај из разлога политичке пакости називан “Милошевићевим”. Тако је пропуштена прилика да Србија добије нови устав, констатује Марковић у ауторском тексту.

Он каже и да иако звучи невероватно, питање територијалне организације Србије још увек је отворено, и Србија више од 70 година има асиметрично уставно уређење.

Такође, наводи да данашња локална самуправа фунцкионише на основу територијалне поделе на опстине изврсене законом за потребе комуналног система 1955 године, оцењујући да су услов за истинску локалну самоуправу мале, а не велике општине какве су тада одређене за спровођење Кардељеве идеје.