Како је настала Лептирица – најстрашнији српски хорор филм

Прошла су три века од када су аустријске власти слале комисије да отварају гробове по Србији и воде истрагу о повампиреним мештанима наших села, Арнауту Павлу и Петру Благојевићу и првој "вампирици" Ружи Влајни, те откако је "рођена" сама реч, чувена као једини српски интернационализам. Ипак, од троје "званичних" вампира, највећу славу стекао је Сава Савановић, који је, према предањима, терорисао намернике око оне чувене воденице све до 1880. године, када је његов гроб пронађен, откопан и прободен глоговим коцем.

Сава Савановић је из места Зарожје код Бајине Баште. Иако траг о њему постоји само у књижевности, ипак то му није сметало да постане славан. Лик вампира Саве Савановића описао је српски писац Милован Глишић у приповетци "После деведесет година", искористивши легенду према којој су из Савиног ковчега излетеле две ноћне лептирице које су давиле новорођенчад по западној Србији још целих 30 година која се преносила са колена на колено у селу Зарожје. Глишићева приповетка објављена је 1880. године.

Ова приповетка је опет навела Ђорђа Кадијевића да је 1973. преточи у филм "Лептирица".

Кадијевићу је прича била позната још из школских дана. Заплет приповетке заснован је на потрази за вампиром Савом Савановићем који сеје страх међу воденичарима, све док му главе не дође сеоски младић Страхиња, са све глоговим коцем. Онда се Страхиња ожени најлепшом девојком у селу и проживе срећно до краја живота.

Од ове приче Кадијевић је оставио само мотив вампира и покушао да од сеоске комедије направи причу страве и ужаса. Да искористи присуство општепознатог Саве Савановића. Кад је завршио писање сценарија, прича више није имала везе с Глишићем. Како сам Кадијевић каже: "Да је неким случајем могао да прочита сценарио или види филм, Глишић би се преврнуо у гробу".

Како је ово био први филм страве и ужаса на нашим просторима, изазвао је бурне реакције публике. Лептирица припада циклусу дела посвећених хорору под називом Приче тајанства и маште. Лепитирица је стекла култни статус јер је била први српски хорор филм, односно један од ретких примера филмова фантастике на подручју југословенске кинематографије.

Како је један од најважнијих "глумаца" пронађен, приступило се потрази за онима људског рода. Кадијевић је одраније приметио младу глумицу Мирјану Николић, једну од најлепших Југословенки. Када му се појавила на вратима канцеларије, знао је да је рођена за улогу Радојке. Приметио је анђеоски лепо безазлено биће. То се савршено уклопило у његово поимање зла, јер ђаво никада није онакво чудовиште каквим га упорно приказују. Као пали анђео, он мора бити леп. Мирјана се нашла у чуду кад је прочитала сценарио, али је ипак пристала да игра.

Присећа се да је због „Лептирице“ било комичних ситуација, али је задовољан што је публика бурно реаговала на нешто што никада није видела у сопственој националној продукцији.

- Наставници су говорили деци да гледају филм јер допуњују знање о српској литератури мислећи да је то екранизована проза Милована Глишића. Уместо тога су деца доживљавала шокове, чак су их водили код психијатра. Родитељи су децу приводили код покојне Мире Николић, глумице која је играла Лептирицу, инсистирајући да је дотакну и да им она покаже зубе да би се уверили да није вампир, већ дивна девојка.

„Лептирица“ је култну славу стекла још од првих приказивања давне 1973. године када је на кинопројекцији у Македонији један гледалац преминуо од срчаног удара у тренутку метаморфозе главне јунакиње у вампира. С временом се глас о „најстрашнијем филму икад снимљеном“ пренео и у удаљене крајеве бивше Југославије те су га генерације гледалаца таквим доживљавале.

Кадијевићева "Лептирица", од које се генерацијама гледалаца дизала коса на глави, први је српски хорор и филмски деби српских вампира који су до данас ипак остали несразмерно употребљен мотив у нашој уметности. Овај хорор се готово до данас води као својесврсни "инцидент" у нашој кинематографији, док се истовремено у свету хорор жанр непрестано употпуњује новим остварењима.

Остаће упамћено да је са мало шминке и сличних улепшавања извучено највише могуће. Није било постпродукције, није ништа додатно рађено, није било употребе којекакве технологије.

Ђорђе Кадијевић, редитељ, историчар уметности и критичар, недавно је постао први добитник награде „Бела Лугоши“ за изузетан допринос хорор уметности коју додељује фестивал Деад Лаке.

ddl.rs