КАДА ЖИВОТ НАПИШЕ ДРАМУ Милица, слепа од рођења, а новинарка

Већ после пар месеци проведених у „Дневнику“ и првих текстова које је написала, свима нам је јасно да је када је Милица у питању – све могуће... Како и сама Милица каже, данас јој је уз технологију која је узнапредовала, односно говорне програме, много лакше коришћење телефона и рачунара, због чега је одлучила да се опроба у новинарству, што јој је одувек била жеља иако је након Карловачке гимназије завршила студије шпанског  језика. Међутим, током школовања све је ишло теже јер је Милица квалитетан говорни програм „открила“ тек 2013. године када је и студирање већ било при крају...

- Програм „Воице овер“ је постојао за Ајфон од 2010. али смо тек три године касније сазнали за њега и од тада њега највише користим јер је најбољи и омогућава ми све да урадим: да шаљем и примам поруке, мејлове, да нађем нешто и прочитам, итд. Помогао ми је и при крају студија, мада је учење углавном ишло преко ЦД-ова и диктафона – прича Милица која је управо у коришћењу диктафона у предности над остатком редакције јер снимке може савршено да разуме чак и када се пусте убрзано, те рецимо снимак од сат времена може да преслуша за пола сата. - То је једноставно тренинг јер то може свако, а ми који не видимо смо принуђени да пуно слушамо па пре и научимо, односно навикнемо да разумемо и убрзано...

Она каже да је све више апликација за мобилне телефоне и друге уређаје намењених слепима које олакшавају њихово коришћење, али  помажу и за неке практичне ствари.

- Постоји апликација која препознаје новчанице, једна омогућава да фотографишем телефоном и да ми опише оно што се налази на фотографији што некад може бити од велике помоћи, а скоро су се појавиле, како год то звучало,  чак и игрице за мобилни за слепе –  наводи опет се смејуљећи Милица, доказујући још једном да инвалидитет са којим се суочава од како је дошла на овај свет пре 29 година, није оставио трага на њен позитивни приступ животу. - Нема ми друге него да се борим. То су ми и родитељи усадили јер су се и они борили за мене и без те њихове огромне подршке би тешко остварила било шта.  Покушавам увек да урадим што је више могуће да дођем до неког циља. У једном тренутку сам већ  мислила да се моја жеља о новинарству никада неће остварити, али ево, ипак сам добила шансу. Знам да неће то лако ићи, али већ сам навикла да све нове ствари радим корак по корак и да не одустајем јер кукање ми неће помоћи.

Миличини родитељи Славица и Јован суочили су се са најтежим ударцима које човек може да прими. Наиме, Милица је рођена као једна од тројки које је Славица носила, а обзиром да је услед компликација са лековима дошло до превременог порођаја, све три бебе су биле угрожене. Лекари су проценили да за Миличину близнакињу и брата постоје шансе па су хитно послати за Београд, док је Милица остала у Новом Саду са најмањим шансама да преживи. Сплетом несрећних околности друге две бебе су повређене током транспорта и убрзо су преминуле, док је Милица након дужег боравка у инкубатору успела да се избори и преживи. 

- Наравно били смо ван себе услед губитка две бебе, да би недуго по изласку из породилишта почела да примећујем да нешто није у реду са Миличиним очима и видом, па је стигао и нови ударац када нам је  након одласка код у том тренутку најбољих светских офтамолога саопштено да је оштећење вида потпуно и трајно. Они су јој урадили операције на оба ока и рекли да су урадили шта су могли, као и да је и тај захват важан како би уз даљи напредак у офтамологији  можда једног дана било могуће урадити и нешто више – присећа се вероватно најмучнијег периода у свом животу Милицина мајка Славица која каже да ни тада, а ни касније није губила време на утврђивање ко је крив за оно што се догодило бебама, већ су одмах сву енергију усмерили на Милицу. 

Милица  каже да је 2010. године уписала шпански језик, што је подразумевало и селидбу из Новог Сада у Београд.

- Родитељима сам рекла за шпански и Београд кад сам већ предала документа за упис. Нису баш били одушевљени што се селим па смо се договорили да идем у Београд ако уђем на buyеt, а ако не да упишем „нешто“ у Новом Саду. Ни они нису били сигурни да ћу успети јер сам имала само три недеље да се спремим за пријемни, али успела сам па сам пет година провела у Београду, што је опет било ново искуство и за мене и за породицу.

У почетку је то изгледало као немогућа мисија, али и у школи и на факултету имала је разумевање и подршку професора, колега и другара.

- Када неког новог упознам увек је присутна радозналост за моју ситуацију и начин функционисања јер су код нас људи генерално мало упознати  о томе како функционишу слепи, а за то смо делимично и сами криви. Наравно, многе ствари о слепима се и не могу знати ако немате слепу особу у окружењу. Често сам објашњавала о бојама јер ја их рецимо све знам, али за мене су оне све исте па их везујем за неке друге ствари које су ми познате. Слично је и са људима – чујем и памтим свачији глас, осетим мирис и додир, али ми је за све урезан опис – висок, црн са плавим очима, итд – појашњава Милица неке од својих доживљаја окружења.    

У време Миличиног рођења, њени родитељи у Србији практично нису имали коме да се обрате у вези са подизањем детета које је слепо.

- Пошто смо ишли и у Бостон на прегледе, тамо смо добили скрипту са практичним саветима и упутствима и то је била једина ствар на коју смо се ослањали првих пар година и по којој сам ја са Милицом радила. Временом смо и сами почели да увиђамо шта и како може, шта не и ишло је лакше, а Мица је у међувремену постала прилично несташно дете. Знате, кад оставите негде слепо дете, очекујете да ћете га наћи на истом месту, а не да се попне на орман тако што поотвара фијоке и успентра се горе. Касније је покушавала да вози тротинет, ролере, бицикл, пењала се и по дрвећу, падала, али све то је морало тако да иде. Тек после 4-5 година смо се мало опустили, јер смо видели да добро напредујемо са Милицом, па смо се одлучили за још једно дете и Милица је добила млађег брата, што је опет било нешто ново на шта смо се сви заједно привикавали, а и данас после скоро 30 година ми још увек учимо нове ствари   - прича Миличина мајка  Славица која је са супругом Јованом ипак водила бригу о четворо деце јер су усвојили и двоје од Јовановог брата која су као мала остала без оба родитеља.

Нико Перковић