Још чујем вриску деце из јасеновачког логора...

која је као дете преживела голготу јасеновачког логора.

Усташе су 1942. године у јасеновачком логору заклале њеног четворогодишњег брата Душана, бабу и деду, зато што нису желели да се раздвајају.

Црнокошуљаши су оца Божу убили маљем, а претходно је са групом заробљеника морао сам да ископа јаму у којој ће бити сахрањен.

"Са мајком Аном и два брата Живком (9) и Илијом (2) стигла сам у априлу у јасеновачки логор Стара Градишка. Били смо стално гладни, добијали смо само један оброк, а кажу да су нам у тај једини оброк сипали соду, али вероватно не довољно да нас убије", прича Јелена.

Она је у логор доспела са седам година, али се добро сећа слике из логора где су жене седеле покуњено, деца изгладнела тражила да једу.

На уласку у логор, присећа се она, усташе су тражиле да се са стране одложе све вредности, новац, накит... Мајка је, како каже, нешто новца сакрила у поруб од сукње, а још види слику жене која је у пунђу сакрила накит, али су га црнокошуљаши открили, а жену убили.

Логораши су стално били гладни, није било соли, хлеба, а воду су пили из бунара која се мешала са фекалијама, јер су око бунара затвореници вршили нужду.

"Још се сећам да сам стално била гладна, али да ми је мајка објаснила да смо у логору и да нема хлеба. Сећам се да сам стално вадила мрвице из њеног џепа", прича Јелена.

Из јасеновачког логора њу и њену браћу спасила је Дијана Будисављевић, жена која је током Другог светског рата спасила, кажу, око 12.000 српске деце.

Раздвајање од мајке било је нешто најстрашније за њу и браћу, а никада није и неће заборавити вриску малишана које одводе од родитеља.

"То су слике које не бледе. Још видим оца како одлази, видим мајку која се растаје са мном. Видим баку која глође кости, ту децу која плачу док их раздвајају од родитеља", каже наша саговорница.

Из логора заједно са браћом стигла је до Загреба, где се губи сваки траг двогодишњем Илији, док су Живко и Јелена смештени у различите хрватске породице.

Мајка Ана је из Јасеновачког логора пребачена у Немачку у логор у Лајпцигу, а ослобођена је 1944. године и тада је поново видела своје двоје преживеле деце.

Јелена прича да ни после рата нису нестале њихове недаће, глад их је пратила током одрастања, мајка је радила најтеже послове, товарила дрва... само да би њих двоје прехранила.

Усташе су током Другог светског рата Јелени убиле баку, деку, оца, два брата и још 80 рођака, а по завршетку рата она, брат и мајка нису имали где да се врате, јер је породична кућа у Јабланцу била срушена, а и кућа бабе и деде.

"Жао ми је што за Градину, на обележавање страдања Срба у Јасеновцу, држава није могла да обезбеди један комби за све логораше. Отишло је троје логораша аутобусом, а мени је било тешко аутобусом и у истом дану да се враћам", тужна је Јелена.

Она каже да Удружење логораша данас нема своје канцеларије, него се петком окупљају у канцеларијама СУБНОР-а.

"Данас, не може нико да нас нађе, а још мало неће нас никако ни бити", каже она.

Она каже да Тихомир Станић већ десет година покушава да направи филм о деци логора, али да за то нема новца и да наилази на затворена врата и у Србији, Босни и у Хрватској.

(Танјуг)