ИЗ РИБНИКАРА СЕ ИСПИСАЛО ЧАК 100 ДЕЦЕ, АЛИ НИЈЕДНО ИЗ VIII-2, У КОМ ЈЕ ДЕЧАК УБИО ШЕСТОРО! Психолог Хана Кораћ: Не говоре о убици

Зближила их је трагедија. На најздравији начин у односу на нас одрасле, ушла су у процес туговања и жаљења. Пронашли су своје место у овом друштву, за разлику од нас, одраслих, који и даље лутамо и губимо се у различитим темама.

Међутим, према упитнику који је до сада добровољно попунило више од сто ђака из "Рибникара" и школа погођених злочином у околини Младеновца, има деце и у наранџастој и у црвеној зони, која захтевају додатну психосоцијалну помоћ, а која им до сада није била пружена, каже у интервјуу за Курир психолог Хана Кораћ из Радне групе за ментално здравље и безбедност младих, која након 3. и 4. маја ради у "Рибникару" и школама које су изгубиле ђаке у злочину у околини Младеновца и Смедерева.

Деца од 13-14 година су се тако храбро и зрело понела?

- Да, то је тај ефекат групе. Сва деца унутар школе су се зближила. Већ од средине маја су спонтано, инстинктивно, на најздравији начин, почела да обрађују губитак који су доживела. Направила су своја нова правила функционисања унутар школе. Чак и они који нису желели да се врате у просторије "Рибникара" или чији родитељи то нису желели налазили су се с другарима после школе у парку, били су саосећајни. У школи су спуштене главе и у тишини пролазили поред места злочина. Цртали су и писали о својим другарима. Од 3. маја деца су наш најздравији део друштва.

Како се с траумом носе наставници "Рибникара"? Многи не желе да буду разредне старешине?

- У смени у којој је био злочин наставници су много више фокусирани на потребе деце, а донекле занемарују и запостављају себе и своје потребе. Наставници из друге смене су заштитнички настројени према колегама. И зато смо сада у школи због њих.

Неки и одлазе из школе?

- Има и оних који отварају боловање и одлазе у друге школе.

Је ли то фер?

- То је нешто што сама школа мора да промишља и решава.

Још је и в. д. директорке поднела оставку. Треба ли сада на то место да дође неко из "Рибникара"?

- Дефинитивно. Тај колектив има своје динамике и односе одраније и то мора да буде неко ко је упућен у њих, како би имао боље и дубље разумевање за оно што се дешава.

Мање ђака се уписало у "Рибникар" ове године?

- Број првака је за 10 одсто мањи у односу на лане, што није велика разлика.

Да имате дете које треба да се упише у "Рибникар", да ли бисте га тамо послали или бисте променили школу?

- Морала бих да чујем шта оно жели, шта мисли о томе, јер оно што је добро за мене и што бих ја могла не треба да намећем детету.

Позивате родитеље да одобре деци попуњавање упитника који сте добили од Норвежана, уз помоћ ког су радили с децом преживелом на Утоји након Брејвиковог злочина, који је однео 77 живота?

- Упитник је заправо полуструктурирани интервју с дететом коме обучени психолог са искуством чита питања. Потом се процењује и разговара с родитељем и дететом да ли је детету потребна додатна подршка. Добровољно је јер нам је битно да родитељи буду савезници, да схвате да упитник појачава степен разумевања и повезаности између њих и детета. Нудимо га у "Рибникару", али и у 11 школа које су изгубиле ђаке 4. маја или у њих иду браћа и сестре те убијене деце. Нажалост, "Рибникар" јесте најдиректније изложен, цела смена од више од 500 ђака (1.100 ђака школа је имала лане) директно је изложена трауматским искуствима. Међутим, догодио се, нажалост, и злочин надомак Младеновца, па и у дворишту саме школе у Дубони, на шта се често заборавља. Процес опоравка тамо је додатно отежан јер су Дубона и Мало Орашје мала места, сви су се познавали, доста њих је у родбинским релацијама. Деца немају пуно избора да ли ће наставити да иду у школу или не јер је то једина школа. Немају ни велики избор где да се окупљају, а деца су побијена управо на месту окупљања.

Колико је родитеља заинтересовано за упитник?

- Укупно је више од 100 потписаних сагласности.

Баш мало.

- То није неуобичајено јер се људи иначе јако касно јављају стручњацима, кад постаје све горе.

А ВИИИ-2?

- Та деца су најдиректније погођена, с њима ради посебан тим од првог дана, као и са ВИИИ-4, где је било жртава (родитељи садашњег ВИ-2, у ком је двоје деце убијено, можда ће пристати да се оформи група у скорије време). Види се напредак.

Како деца реагују на трагедију?

- Код деце до 10 година, у нижим разредима, то је изнова понављање трауматског искуства кроз цртање, причу, игру. Цртају, на пример, тужна лица, децу која плачу, сунце боје у црно. Ту су и соматске сметње, као што су болови у стомаку.

Колико ће требати да се све среди? Имају ли Норвежани, а Утоја је била 2011, и дан-данас људе на терапији?

- И даље их прате и с њима разговарају.

То може да остане за цео живот?

- Да, и 10 година касније могу да се испоље реакције на трауму а да то уопште не повезујете с њом. Са овим ћемо се можда борити и деценијама. И зато је јако битно да на време почнемо да збрињавамо људе. И зато је битно разговарати док си добро. Иначе, средином октобра ће нам на наш позив опет доћи Норвежани, радићемо радионицу и супервизијски разговор са свим помагачима, да видимо како даље да организујемо ванинституционални систем психосоцијалне подршке.

Је ли неко цртао сам злочин?

- Не, али и то је могуће да се деси као начин испољавања страха и бола. Има и оних који не желе да се одвоје од родитеља, испољавају регресивно понашање. И таква реакција је нормална. Али, ако упитник показује да је та реакција у наранџастој или црвеној зони, то значи да трауматско искуство утиче на дете тако да постаје дисфункционално и да му је потребна додатна помоћ.

А старији ученици?

- Код њих је пад концентрације, немогућност да уче и да престану да причају о злочину, траже све о томе на интернету, социјално повлачење. Те екстремне промене понашања су адаптивне с обзиром на трауматско искуство. Али, ако трају дуже од минимум 30-40 дана, реч је о проблему. Могу да се јаве и поремећај спавања, исхране, осцилације у расположењу...

Упитник се састоји из питања о животу пре и после 3. маја, као и о самим злочинима. Шта сте видели кроз тих 100 упитника?

- Има деце у свим категоријама, а на срећу, највише их је у зеленој, што значи да трауматско искуство здраво интегришу. Такво је искуство и у Норвешкој. Међутим, има их и у наранџастој и у црвеној зони и она захтевају додатну помоћ, која им до сада није била пружена.

Како смо као друштво реаговали?

- Трагедија је погодила цело друштво и памтићемо то довека, али је и охрабрила људе да почну да говоре како су, дала им је дозволу да пате, тугују, плачу... На тај начин, нажалост, покренута је тема менталног здравља. И трајаће. И 12 година касније неки од Норвежана почну да плачу када причају о Утоји.

Хоћемо ли сада бити кадри да препознамо дете убицу?

- Шта се видело на свим највећим злочинцима кад су били деца?! Увек више фактора утиче на развој, али оно што можемо, јесте да градимо друштво које форсира просоцијалне вредности - бригу о другом, дељење, помагање. Много лакше ћемо приметити децу и људе која се у то не уклапају и много лакше ћемо моћи да им пружимо помоћ док још може да буде делотворна. То је дугачак процес, али важно је остати доследан у мењању међуљудских односа ка бољем.

Јесу ли та деца и пре 3/4. маја била на неки начин трауматизована, већ имала подлогу за ово сада?

- Постојала је рањивост, која је била окидач. Трауматско искуство вас суочи с вашим личним капацитетима.

Сад су на терапији?

- Или добијају психосоцијалну подршку, односно долазе у Дечји културни центар Београд или је то у самој школи са PP службом. Мало комплекснији вид третмана за црвену зону подразумева збрињавање и укључивање психијатра, што може бити и у диспанзеру, а не значи одлазак на одељење.

Како изгледа дан у "Рибникару"?

- Још се није све стабилизовало, отворио се дијалог са школом, разговарамо о тешкоћама и како да им помогнемо.

Јесу ли часови уобичајени или имате интервенције, прекидања?

- Нема прекидања, али има промене у васпитном сегменту. У свим школама, па и у "Рибникару", кренуло се с упутством Министарства просвете, разговарало се првих недељу дана, полако се улазило у наставни процес. И иначе је децу од 1. септембра тешко вратити у улогу ђака, а у "Рибникару" се и школа изместила у другу зграду, капацитети су смањени напола, наставници су променили кабинете, дошла је нова управа. Сада у школу улазимо само зато што водимо групе с наставницима, а деци и родитељима се нуди полуструктурирани интервју и индивидуална психосоцијална подршка у Дечјем културном центру Београд, где су иначе и разговори с родитељима сваког понедељка од 18.30, и свако, из било које школе Београда, може да дође. Дакле, помагачи више нису у "Рибникару". Такође, држимо трибине у Младеновцу, Смедереву...

Уопште не радите с децом у школи?

- Кризни период је завршен и деца полако морају да се врате у улогу ђака, да схвате да је школа образовна установа и да имају обавезе и одговорност. Потребно је да схвате да ни њих ни школу не можемо да паралишемо трауматским искуством. Ако не могу да крену у нови разред, да уче ново градиво, ако се не осећају добро, то је знак да је трауматско искуство утицало на њих тако да им је потребна помоћ коју нудимо, али у Дечјем културном центру. Не могу у учионици поред наставника да их дочекају терапеути јер им онда шаљемо поруку да нису добро.

То важи и за ВИИИ-2?

- За све ђаке.

Kurir.rs/ Јелена С. Спасић