Драгана Ћорић – прича са Зејтинлика: “На сваком гробу, засађено цвеће, покошена трава около. Деда Ђорђе брине о томе…”

Чика Ђорђе је више од 60 година био чувар гробља палима у Првог светском рату и учитељ многим генерацијама о историји Србије.

Прича са Зејтинлика

Није ми се ишло на ту екскурзију.

Тата је умро, четири недеље раније.

Каква матурантска екскурзија…сматрала сам да није у реду да идем. Рана због губитка оца, моје највеће подршке је била веома свежа.

Али баба, татина мама је поновила по ко зна који пут: шта год урадила вратити свог оца и мог сина нећеш. А можда треба да идеш баш у ту Грчку.

-Баба, није у реду, па жалимо за татом.

-Ћери моја, жалост остаје са нама. А ти треба да живиш и даље.

И кренем ипак на ту екскурзију.

На крају посете Солуну, Атини, Полихрону, и где смо већ све били за тих осам дана, последњи дан пред полазак у Србију је одлазак на Зејтинлик.

А тамо-гужва, две екскурзије су биле тамо.Наставници хватају ђаке да се сликају, пребројавају их.

Уђем у крипту, почнем да тражим име.

Оца деде, маминог тате, из Ниша.

Знам да га се он једва сећао ,јер је рођен 1911. године. Дедин отац, Мића, по коме је и добио име, као војник је прво учествовао у Балканским ратовима, а после отишао у Први светски рат.

Из ког се није вратио.

Породица је свих ових деценија знала да је погинуо на Солунском фронту.

И ништа више

Више од пола сата прегледам крипту, имена нема.

Немогуће, прадеда мора да је ту.

У неком моменту , очи ми пуне суза.

Не могу ја ово.

Тате нема.Нема га.

А мој деда је свог изгубио пре него га је и упознао.

И крене неко да ме тапка по рамену.

Чикица један, схватим да је то чувар гробља, тако су нам рекли кад смо ушли на гробље. У оној старинској униформи.

-Што плачеш ћери?

-Тражим прадеду, нема га овде- а сузе лију низ образе.

-Ааа, ако га нема, ево ти ова књига, у крипти су само остаци. Испред нас је огромно гробље,тамо су погинули чија су тела била очувана.

Николића, милион.

И нађем капетана Николић Мићу, пореклом из Ниша.

Чикица ме одведе до тог места.

Гробно место 606.

На сваком гробу, засађено цвеће, покошена трава около. Деда Ђорђе брине о томе.

Исплачем се као кишна година тамо.

И због мог тате, и дединог тате, и због других тата који се из тог и других ратова нису вратили.

Нисам ни приметила да сам остала сама.

Да је чикица отишао и да се гробље скоро испразнило.

У том моменту ме је тачно било брига хоћу ли остати ту, да ли ће екскурзија отићи даље без мене.

Само да сам нашла прадеду.

На изласку , деда Ђорђе ме ме заустави.

Угура ми неку књигу у руке.

-Ето оставили ми, неколико примерака, ево понеси свом деди.

А књига, о Зејтинлику. Историја борби и страдања.

Списак свих настрадалих, сахрањених по криптама и гробним местима.

Пар дана по повратку са екскурзије седнем у бус и виа Ниш.

Не јавим баби и деди да сам кренула, само им банем на врата.

А они се престравили, шта би дете???

А ја опет засузим: деда, деда, нашла сам ти тату!

Баба је говорила да је деда данима ,тачније ноћима седео уз ту књигу. Увек на истој страници, где је штампано име његовог оца.

Друга баба ми је после само рекла, видиш да си требала да идеш у ту Грчку. Помогла си да се сретну један отац и један син.

Деда и обе бабе су нажалост одавно умрли.

Деда Ђорђе, чувар Зејтинлика је умро данас.

Књига је код мене.

Породично добро.

Место за сусретање очева са синовима и кћерима.

Опроштаје.

Сећања и охрабрење, за будуће генерације.

Доц.др Драгана Ћорић