ЧАЧАНСКИ МАЈСТОР ЉУПЧЕ ОТКРИВА КАКО ПОСТАТИ ВРХУНСКИ БУРЕГЏИЈА И ДОБРО ЗАРАДИТИ У последње време реч је о веома траженом и исплативом занату, али омладинци радије баратају с тастатурама (ФОТО)

У доба савремених технологијаи брзог живота, већина младих одлучује се за ИТ сектор, јер ту види своју шансу за запослење и светлу будућност. Међутим, све је више и оних који су увидели како ствари заправо стоје на терену и тржишту и решени су да се окрену занату. Уз пуно рада и мало среће то и те како може бити исплативо. Да је то заста тако потврђује и чињеница да кад год вам треба мајстор треба вам вечност да закажете термин. Једно од занимања које такође тражено у последње време јесте пекар бурегџија.

Љубоје Љупче Смоловић, чувени чачански бурегџија каже да је сваки занат златан и да је он спреман да научи неког младог да се бави овим послом, јер је потреба велика.

- Што се тиче нас бурекџија, односно занатлија све је већа потреба и последњих година кубуримо са омладинцима који би наследили и радили овај посао. Било је деце из прехрамбене школе, дођу, науче занат, оду, али потребно је више, многи су претежно на друштвеним мрежама. Обучио сам неколико пекара било је ту два до три момка која су долазила у пекару и научили занат, данас су врхунски пекари”, рекао је за РИНУ бурекџија Љупче.

Он је истакао да је за доброг пекара важно да поседује упорност, доста одрицања, али и веру да он то може. Било шта да се ради у животу, занат мора да се „приљуби” народски речено, а и деца што више да буду уз родитеља и да се склоне од телефона. И Љупчетова кћерка Кристина је уз оца и свесрдно му помаже када је то неопходно, такође, читава породица га подржава.

- Моја генерација је веома задовољна и заинтересована за саме занате, као и за ветерину, педагошке и остале факултете, доста њих жели да се бави пословима којима им се баве и родитељи или неко од старијих, како би наставили занате”, рекла је Кристина Смоловић.

Некада су се бирала два пекара од потенцијалних сто, прича бурегџија Љупче.

- Када сам ја учио занат било је сасвим другачије, није било телефона, ја сам уз свог мајстора морао да будем да не кажем, али скоро 15 сати. Морао сам да га слушам, ујутро да дођем пре њега. Ако је њему радно време од четири ујутро, ја сам долазио у три, да скувам кафу и све припремим што је потребно за посао. Такође ту је морао осмех и љубазност како би био прихваћен, јер ако тога није било у овом послу, тешко се могло и опстати и научити, дакле, морао је шегрт да буде послушан и добар, и наравно спреман да учи, drrugačijе није могло”, закључио је овај бурегџија.

РИНА