МИГРАНТИ: Дуг пут од куће, још даљи до циља

Вођа смене у Прихватном центру „Шид-станица“ Никола Сакан каже да су у породичном центру породице највише из Сирије и Авганистана, али и из Ирака, Палестине, Сирије, Ирана и неки од њих су овде већ три године, чекају да наставе свој пут.

- Деца која иначе похађају школу су током ванредног стања такође имала часове на даљину у прихватном центру преко РТС-а. Трудили смо се да не престане школски програм, а две колегинице које раде као преводиоци су помагале деци - каже Сакан. – Ограничено кретање им је тешко пало, као и нашим људима. Сада излазе са дозволом, јаве се и кажу да ли иду до апотеке или продавнице, али им је дозвољено и да само иду у шетњу. И за време ванредног стања, као и сада у нашем центру је исто бројно стање и није било осцилација.

Сакан напомиње да је долазак Војске Србије у овом центру испраћен аплаузом, што довољно говори шта мисле о томе.

- Имамо коректан однос са локалном заједницом и није било никаквих инцидената, нити непријатних ситуација - тврди Сакан. – Сви желе да иду даље без изузетка, нико није пожелео да остане у Србији. Лакше им је сада када излазе и крећу се, купују себи намирнице и зачине, а на изласку из центра добију и маску и рукавице. Чак их и наши суграђани хвале да се понашају одговорније на улици, него неки становници Шида.

Он додаје да су стално у комуникацији са корисницима центра кад је реч о храни и начину припреме, као на пример кад једу пиринач, не одговара им начин на који се припрема у Србији, те шаљу рецепте у кухињу, а кувари се труде да испоштују све.

На самом почетку ванредног стања из овог центра рођена је и једна беба из Палестине у болници у Сремској Митровици.

Двадесетосмогодишњег Абдула Иса из Сирије срели смо у центру Шида, где је одмарао на клупи у парку са пријатељем. Он је тренутно смештен у Прихватном центру „Адашевци“.

- Желим да стигнем до Шведске где ми се налази мајка. У Србији сам око три месеца. У неким местима ми је било добро, не свуда, исти је случај и са људима. Са полицијом сам имао проблема при преласку границе - каже Абдула који је преко Мокрина стигао у Београд, где су му остале сестре, да би са братом био пребачен у Моровић и сада се тренутно налази у Шиду.

Није му било нимало лако на путу. Остао је и без новца, али и телефона још пре два месеца, који је мигрантима тренутно једина „веза са светом“, али и извор информација како најлакше наставити путовање. Абдул нам на течном енглеском говори да му је план да прво оде по сестре у Београд, па се нада сусрету са мајком.

- Ову границу сам пробао да пређем свега два пута. Прошле недеље је хрватска полиција зауставила мене и брата и вратили су нас назад - прича Абдул. – На путу сам срео доста људи с којима сам се спријатељио, из Алжира, Марока, Египта, и у Албанији сам стекао доста пријатеља, али путеви нам се састају и раздвајају. Неки од њих за које сам мислио да су ми пријатељи, касније су ме покрали. Тако сам остао и без телефона.

Абдул не верује у коронавирус, али додаје да и није пратио вести, јер нема мобилни.

- Некад је било добро што причам енглески, али у другим ситуацијама нисам добро прошао, јер бих говорио у име групе - наставља Абдул, коме смо пожелели више среће на даљем путу.

Координатор ПЦ „Адашевци“ у Шиду Драган Велимировић додаје да се у самачком центру осим миграната из Авганистана, Сирије, Пакистана, Бангладеша, Палестине, Алжир, Ирана, Мароко... налази и један путник са Кубе.

- Сви желе да наставе своје путовање које су неки од њих започели давно, пре годину, годину и по дана, како год, не видим разлог да би икоме сметали у Србији - напомиње Велимировић. – Нисмо ми драга земља у којој би они желели да наставе свој живот.

Мигрантска путовања су легална и илегална, али кроз Србију пролазе млади људи, тврди Велимировић, од 18 до 35 година, има и деце, али нема старијих.

- Знају пар речи српског, да се јаве „добар дан“ и питају „како си“, већина. На такве путеве иде се одувек и иду људи који су радно способни, прво да издрже различите типове путовања, међутим имамо и малолетнике без пратње - истиче Велимировић.

 Маша Стакић