Загрљај ледене смрти на Лазином брду

Мештани Банатског Аранђелова сваке године одају почаст стрељаним родољубима, комунистима, скојевцима и симпатизерима Народноослободилачког покрета (НОП). На Лазином брду у Банатском Аранђелову, из тадашњег среза Нова Кањижа (сада подручје општине Нови Кнежевац), фашисти су стрељали 30 родољуба из Банатског Аранђелова, Подлокања, Црне Баре, Ђале, Нове Кањиже (Новог Кнежевца) и Српског Крстура.

“Крвави јануар” није мимоишао и друга места, јер у истом дану у Банату је 9.јануара 1942. године стрељано 150 родољуба и присталица НОП-а. Зна се да је поред стрељаних у Банатском Аранђелову, тада највише стрељаних било у Мокрину 53 и Кикинди 24, а било их је и у дургим местима северног и средњег Баната. Стрељања у Банату настављена су и касније, па је тако 14.марта 1942. у Јабуци код Панчева стрељано 50 родољуба, као одмазда због убиства једног фолксдојчера, чиновника немачке полиције у Панчеву.

Историчар Миодраг Мендрагић, родом из Банатског Аранђелова, у монографској књизи “Банатско Аранђелово”, Мајдан, Рабе, Сигет, Подлокањ” подсетио је да је да су одмазде фашистичке власти у Банату почеле већ 3.јануара 1942. године, када је у Кикинди стрељано девет родољуба, као увод у још крвавије злочине.

Север Баната је тог стравичног 9.јануара заогрнуо снег од пола метра. Родољуби су из затвора у Новој Кањижи друмом на запрежним колима отпремљени у Банатско Аранђелово. Још у затвору повезани су ланцима у парове и тако пребачени у основну школу у Банатском Аранђелову. Пре колоне запрега у село је стигао срески наченик др Денеш Грахнер, који је заједно са општинским бележником Банатског Аранђелова Јожефом Кларом обављао припреме за извршење стравичног злочина. Тужну колону од 30 осуђеника на смрт, међу којима је била и једна жена, на улазу у село дочекала је фашистичка руља са музиком.

Родољубе су по доласку у село затворили у просторије школе, где су после извршене идентификације замолили по парче хартије и оловку да напишу своја последња писма најмилијима, што је срески начелник Грахнер и одобрио. Јуче су се навршиле 74 године од када су исписали поруке, које су сачуване и не бледе. Студент медицине Рајко Ловадинов из Новог Кнежевца, члан руководства СКОЈ-а, ухапшен 15.октобра 1941. па мучен у затвору, пре стрељања у Банатском Аранђелову написао је упечатљиво писмо родитељима, сестри и брату.

“Ближи се час кад треба да умрем. Ја ћу умрети, а ви ћете остати иза мене. Гледам већ смрт у очи која је тако страшна. Али ипак умрећемо храбро осветљавајући мрачне стазе данашњег општег човечанског хаоса. Још само неколико тренутака. Труба већ зове. Мора се умрети. Немојте много жалити замном. Будите храбри, ви остајете иза нас. Све оно што сам желео, за чим сам жудио, сви моји лепи идеали иструнуће. У вама нека светли мој дух. Ја одлазим. Ох, свет је тако леп, али суров. Толико уздисаја, толико суза и радости и најзад смрти. Баш када сам желео да раширим своје младалачке руке, да загрлим цео свет, загрлио сам ледену смрт. Умирем али ви остајете. Још неколико сузних погледа на све оно што ме је окруживало, и свему ће бити крај. Мој живот је био непрестана борба, радости и бола, суза и смеха, жучи и меда, и као круну тих недаћа добио сам хладан метак. То је награда за све моје патње. Све је тако лепо, тако нежно, али отровно. Мој идеал била је медицина. За њу сам хтео да жртвујем цео свој живот, да наградим човечанство, једном великом наградом. Ох, имао сам најискреније идеале. Све моје снове уложио сам у том лепом позиву. Хтео сам да свој живот жртвујем за за напредак човечанства, да точак историје човечанства окренем напред, да накитим храм човечанства интелектуалног рада. И шта сам добио за све што сам желео? Хладан метак тако великодушно жртвован.

Ох, људи, људи, да ли ћете већ престати са тим?Када ће човек бити леп и див херој “општечовечанској башти”? Ох животе истинити, ох радости, ох боли. Драги моји родитељи, сви сте ми били драги. Ја вас остављам јер морам ићи другом крају. Још у последњем моменту желим да вам саопштим моје жеље. Желим да поберем још несазреле плодове моје душе. Желим једном речју да ишчупам моју зелену душевну воћку, да вам је дам, да је ви посадите на плодно тле. Бата нека прими ту плодну биљку, нека је пресади у својој младој души. Нека заволи мој идеал, нека му посвети сав свој живот, нека студира медицину. Она је тако лепа, тако нежна и мами у свој загрљај. Бато! Драги мој брате, послушај моје последње речи. Бићеш срећан. Свако нека се увек и у свакој прилици сети мене, јер су моје радости хладно тело. Мама! Драга моја мама, немој плакати за мном. Родила си ме и знала си кога си родила. Ти си идеална мајка. Бабо! Драги бабо, ти ме се сећај, твој син је увек био добар и мислим да никада није нанео бол. Ти си увек био добар. Још један поздрав, још један поглед, још један уздисај, још један корак и све је мирно. Моја жеља нека се испуни, то тражим.”, написао је уочи стрељања Рајко Ловадинов.

Кројачица и скојевка Аксенија Ловадинов из Крстура, једина жена стрељана у Банатском Аранђелову, мајци и сестрама написала је да никад није мислила да тако греши да је заслужила смртну казну.

“Тешко је то мајко моја мила. Моју мараму што сам је ја штрикала подај малој Драгици. Славна сестро много ми је жао што ниси ни једном дошла да те видим. Све поздравите, све наше родове и вас све љуби кћи и сестра”, поручила је Аксенија.

Земљорадник, члан КПЈ, Миливој Лазин из Банатског Аранђелова у опроштајном писму поздравио је најмилије, а супрузи поручио:

“Чарна пази Лецу и Мирјану, немој да их осиротиш да остану и без мајке ако су остали без оца… Леца ако хоће да иде у школу подај га нека сврши школу. Сад вас све љубим и желим свима свако добро да вас бог благосиља и да вас упути добрим путем, а мене се сећајте и ово чувајте за успомену. Код мене се налази 170 динара. Поздравите и браца Раду. Код Жарка се налазе крпаре и јело што је остало”, забележио је у “писму за успомену” Миливој Лазин, чије име је дуго носило пољопривредно предузеће из Банатског Аранђелова, све до приватизације.

Специјалним возом из Великог Бечкерека (Зрењанина) да надгледа стрељање стигао је шеф Одсека јавне безбедности за Банат Франц Рајт, који је детаљно разрадио план стрељања, па је у допису којим се пре тога обратио среским званичницима тражио да се за 60 људи из Великог Бечкерека спреми ужина. Колона везаних родољуба у пратњи полиције из школе је пешице кренула на место стрељања, на Лазино брдо надомак железничке станице. Када су стигли на одредиште Рајт је лично прегледао сваког осуђеника и распоредио их у две групе. Срески начелник Грахнер им је прочитао пресуду на смрт стрељањем, “због припадања комунистичким организацијама, роварења и злочина против Немачког Рајха”. Полиција је око Лазиног брда направила кордон и обезбеђивала прилазе, да неко не би побегао. На сваког од родољуба, повезаних у две групе, лицима окренутих брду, испаљена су по четири метка, а они који су још давали знаке живота дотучени су хицима из пиштоља.

Милорад Митровић