Сваки стисак руке је признање

Она је овде завршила основно и средње школовање, запослила се и стицајем околности или, како сама наглашава, својом непажњом настрадала и остала трајно везана за инвалидска колица. Али, за Бебу, која је увек била пуна живота, то није био крај. Захваљујући, опет, како она има обичај да каже, бистрој глави, нашла је смисао живота и као особа с инвалидитетом. Посветила се спорту, конкретно параолимпијском стоном тенису, засновала породицу и са својим Мишом пре седам година добила ћерку Драгану.

Овога пута се на позив организатора Дечије недеље дружила прво, с наставницима ОШ „Здравко Гложански“, а онда су је фискултурној сали дочекали ученици те школе. Цвеће у знак дободошлице није изостало, а председница Друштва учитеља Бечеја Милена Гмијовић представила је деци драгу гошћу.

- Увек ме питају које ми је признање најдраже, а ја искрено, као и овога пута, кажем да је свака диплома, свака медаља, награда, чак, стисак руке признање и она се не могу раздвајати. Свако ми је драго - посебно је нагласила Беба.

Нема сумње, злато из Риа уврстило је Бебу у бесмртне и оно има посебно место у њеној богатој колекцији медаља и других признања, поготово што је стигло после два сребра у Пекингу 2008. и Лондону 2012. године. Али, то је завршетак једне лепе приче, а почетак је у Данској.

- Први пут у историји европских првенстава особа с инвалидитетом у стоном тенису играно је „српско финале“. Одиграле смо га Нада Матић и ја. Ту је почела наша прича, јер смо заједно освојиле „сребро“ у екипној конкуренцији такмичења у Риу. После тога сам у Лисабону проглашена за најбољу стонотенисерку света у конкуренцији особа с инвалидитетом – рекла је Беба, стрпљиво одговарајући на бројна дечија питања.

Саветовала је деце да верују у своје снове, делила аутограме, сликала се са њима, а играње стоног тениса, мада је сто био спреман и рекети на њему, оставила је за неки други пут у оквиру школског часа физичког васпитања. Ипак је ово Дечија недеља и дружење је битније.  

В. Јанков