Село без радње и кафане

Продавница је затворена лане у септембру, а кафана не ради од октобра 2014. године. У Велебиту живе потомци Личана који су село основали после Првог светског рата.

- Пошто продавница и кафана не раде, нема ни народа да долази. Раде нам још пошта, школа, забавиште, амбуланта, месна заједница, месна канцеларија и земљорадничка задруга. Надамо се да ће продавница бити ускоро отворена, јер је то веома битно за мештане, да не морају за сваку ситницу у неко од оближњих насеља. Према најсвежијим информацијама припрема се отварање продавнице, вероватно од почетка априла. У интересу је села да се продавница што пре поново отвори, а и кафана у Дому културе, јер је то место где су се људи одувек окупљали – каже секретар Месне заједнице Миодраг Ђаковић.

Веселије је у истуреном одељењу кањишке Основне школе „Јован Јовановић Змај“ и забавишту Предшколске установе „Наши бисери“. Са школом и забавиштем под истим кровом је и пошта. Деце је све мање, али услови за рад су задовољавајући, атмосфера присна, погодна за индивидуални рад са најмлађима. Учитаљица Марија Ботић у три одељења има шест ђака, у првом, другом и четвртом по двоје.

- Деце је из године у годину мање па је оправдана бојазан да школи у догледно време прети затварање. Пре петнаестак година у комбинованим одељењима нижих разреда радиле смо нас две, а било је 17 ђака. Лепо је радити на селу, јер се деца више играју напољу и мање су крај компјутера – напомиње учитељица Марија Ботић, која путује из Кањиже на посао.

Кад би све снајке у Велебиту биле као васпитачица Сања Лончар, за наталитет, будућност забавишта, школе и села не би се морало бринути. Она се у Велебит удала из Сенте и изродила четворо деце, три дечака и девојчицу, па је тиме допринела да су учионице школе и вртића попуњеније, двојица синчића иду у школу, а преосталих двоје у забавиште.

- У забавишту је укупно седморо деце. Из године у годину број деце константно опада, али сви се надамо да ће се нешто променити. Имамо добре услове, лепо нам је сви се слажемо, забављамо и учимо, тако да смо задовољни. Имамо довољно времена да се посветимо сваком детету и радимо индивидуално – каже васпитачица Сања. 

У месну амбуланту Дома здравља Кањижа, која је уређена у приземљу зграде Месне заједнице, лекарка др Жужана Фодор и медицинска сестра Илона Дукаи долазе два пута недељно, уторком и четвртком. По сличном принципу здравствена заштита се обезбеђује и за друга околна села.

Месна заједница Велебит је најмања у кањишкој општини. Секретар Ђаковић слеже раменима, на чињеницу да у прошлој години готово ништа није урађено. Проблем је представљало што једно време није било самодоприноса, који је ипак поново уведен, јер су мештани схватили да је без издвајања личног динара много теже обезбедити функционисање Месне заједнице и услова за живот. Самодопринос је поново изгласан, што је итекако битно за опстанак уговорне поште чији дефицит покрива МЗ Велебит. Рад поштанског шалтера житељима пуно значи, да могу да подигну пензије и плате обавезе, како због тога не би морали да иду у Кањижу.

Од скромних средстава самодоприноса води се рачуна о уређењу села, центра, а у надлежности МЗ Велебит је одржавање просторија зграде у којој се налази, Дома културе и оних институција које овде функционишу, такође капеле и месног гробља.

Увођењем самодоприноса консолидован је рад Месне заједнице, па је у овогодишњем програму и буyету предвиђено да се асфалтира део улица у дужини од 800 метара које су у најлошијем стању, поправка Дома културе и реновирање стана који је у склопу Месне заједнице, да би се у ред довела инфраструктура и створли бољи услови за живот грађана.

Текст и фото: М. Митровић

Језеро главни адут

Велебит је по последњем попису имао 270 житеља, а мештани живе углавном од пољопривреде, нешто мало је запослених, али и они се баве се пољопривредом. Највише је заступљено ратарство и сточартсво, а у задње време даје се акценат на воћарство и повртарство.

-  Потенцијал за напредак видимо у туризму. Покрај села је Велебитско језеро, на траси канала Тиса - Палић, које има све предуслове да се стави у функцију туристичке понуде. Јесте да се чини мало теже да се људи са пољопривреде окрену туризму, али мислим да сеоски туризам и пољопривреда, неки спој и ту видимо шансу. У акцији коју је пре неколико година водио кластер „Истар 21” у пројекту „Богатство различитости” нашли смо се међу најперспективнијим селима за развој туризма. У настојањима да се искористе могућности, понос Велебита су Пецара „Браћа Кравић“ и Етно завичајна кућа „Ћемер“, који су за сада окосница понуде – наглашава Миодраг Ђаковић.