Радничка класа одлази у рај

Документарни филм прати некадашње раднике у данашњем транзиционом српском друштву, кроз животну свакодневицу петоро бивших радника у зрењанинским привредним и индустријским гигантима. Снимљен је као документарна драма и даје нови поглед на заборављене хероје радничке класе, људе који су победили време, систем, транзицију и сиромаштво, а чије су животне приче и данас нове, савремене, аутентичне и трајне.

Дан касније, 12. јануара, након друге пројекције овог документарца, биће емитована и прича „Како је Панта доспео на казан”. Реч је о филмском есеју који говори о драматичној судбини Ненада Пантића, алиас Панта Шикља Нафта, једном од најпознатијих војвођанских авангардних музичара и песника. Документарна прича приказује положај појединца у савременом српском друштву, које се још увек бори са неуспешном транзицијом.

Бивши радник пропале Фабрике лекова „Југоремедија”, изигран од контроверзних бизнисмена, али и такозваних радничких лидера, један је од симбола страдања зрењанинске радничке класе, које је уследило након 2000. године и сурове транзиције. Многе Зрењанинце је пренеразила чињеница да се међу онима који иду у Народну кухињу по куване оброке налази и Ненад Пантић, широј јавности познатији као Панта Шикља Нафта, чувени музичар и забављач, чији су комични текстови и интересантни аранжмани деценијама популарни код публике. Баш због свог специфичног хумора Панта је сарађивао са Рамбом Амадеусом, често је гостовао на његовим концертима, а на једном од албума Антонија Пушића нашла се и њихова заједничка песма. Међутим, иако је припадник зрењанинске рок сцене, Панта није могао да се издржава од музике, већ је за живот зарађивао као радник „Југоремедије” која је, у међувремену, пропала и отишла у стечај. Од тада, Пантић се, заједно са неколико стотина колега из ове фармацеутске компаније, нашао на улици.

- Постао сам представник нове сорте људи који су корисници народне кухиње. Класична сам жртва транзиције. Сувише сам стар да би ме неко запослио, а сувише сам млад да бих отишао у пензију. Али, сам зато таман за Народну кухињу – поручује Ненад Пантић и наглашава да га није срамота што мора ићи пред народни казан, јер је изгубио посао, не својом кривицом.

Ж. Б.