Пригрлили подршку од срца

 њихове вршњаке у Дому за децу без родитељског старања „Мика Антић“. Њима су се овај пут придружила и деца, стицајем породичних околности, смештена у сомборској Сугурној кући.



- Демократичност, цивилизацијски ниво и хуманост једног друштва, огледа се у односу према најмлађима, а поготово према деци која рођењем или стицајем породичних околности бивају ускраћена за неке лепе тренутке у детињству - каже Јелица Половина, права душа и покретач организације која у Сомбору и околним општинама окупља четрдесетак активисткиња.



У простору Дома ученика средњих школа, уприличена је и изложба ликовних радова ђака првака под називом „Цвет за моју маму“. Оваквим манифестацијама најмлађи уче да се вредним радом много тога може постићи, али и помоћи другима који немају или не могу, подсећа Јелица Половина која је као медицински радник током година ужасног грађанског рата, приликом распада некадашње СФРЈ, збрињавала рањенике, међу којима је било и много и деце.



- Овој деци потребна је свака врста подршке, а ми чинимо онолико колико можемо. Сами сте видели како те дечије очи сјаје када им се дође у посету и донесе нека ситница као поклон - појашњава своје и мотиве својих пријатељица Јелица Половина, чија организација делује под патронатом УНЕСКО, али и чији рад зависи готово искључиво од скромних могућности самих чланица. - Жалосно је да прави, несебични, хуманитарни рад често остаје на маргинама, без подршке државе, а да удружења чије је деловање, најблаже речено, крајње оскудно имају предност приликом конкурисања за буyетска средства намењена управо хуманитарном, непрофитном сектору - помало је и огорчена Јелица, наводећи као пример потпуно одсуство разумевања званичника за најновији пројекат едукације за негу старих и беспомоћних, као и непокретних болесника.



- Ради се о пројекту који је требао да помогне сасвим реалним људима, онима који сами морају да негују непокретне, болесне родитеље, супружнике, децу...Здравствени сам радник, свега сам се у животу нагледала, најбоље знам како то изгледа када сами морате непокретну особу да окупате, пресвучете, спречите појаву декубитиса или му превијете рану  - указује Јелица.



Деца су своје гошће дочекала поклонима које су сама направила. Док, уз загрљај и обавезни пољубац малишана, прима цветове ручно направљене од шареног папира, Јелици се поткрадају сузе, али и расте одлучност да и следећи пут обрадује ову децу.Речи хвале о сарадњи са окружним, општинским и градским одбором Асоцијације жена Србије, не штеди ни Соња Дурут, директорка СОШО „Вук Караyић“, установе која се брине о 141 ученику, од којих је њих педесетак у интернату и у продуженом дневном боравку.



- Сарађујемо, ево, већ више од две деценије, и сваки наш и сусрет наше деце са женама из Асооцијације, разлог је за велики осмех на лицима малишана, а то је нешто најлепше што можете да доживите у овом послу.- каже Дурут, захвална на несебичности ових вредних, али и скромних жена, које тако често и дуготрајно од својих, више него скромних, пензија за малишане у СОШО „Вук Караyић“ справљају права уметничка дела посластичарства, којима укус не заостаје за естетиком.



М. Миљеновић