Предавала и Бранку Коцкици

рођена је 28. јануара 1916. године у Загребу, у личкој породици Карлеуша. Цео њен живот обележиле су сеобе. Прво пресељење било је 1927. године са родитељима у Руму, а до доласка у Зрењанин 1956. селила се још десетак пута. У Зрењанину је радила као учитељица, а њени ђаци су, између осталих, били Бранко Милићевић Коцкица и новинар Миодраг Попов, као и многи познати Зрењанинци, па и бројни зрењанински лекари.

- Од почетка до краја живота радила сам са децом, била су то лепа времена, али ни онда није све ишло лако. Две године сам чекала посао и тада је било затварања школа, спајања одељења... Много се радило, али се није размишљало о плати као сада, а много се ствари радило и на добровољној бази. Деца су тада много више поштовала учитеље и наставнике, а често сам доживљавала да ме ученик назове мамом - присећа се бака Татјана.

Пензионисала се 1965. године, док јој је супруг Милан преминуо 1989. године. Једно време је живела сама, а већ 11 година о баки Татјани стара се породица Билбија. Миленко је са баком склопио уговор о доживотном издржавању, а о баки се брину као о члану своје породице. Познајемо се више од две деценије и заиста је постала члан наше породице, вели Миленко. А на питање, како доживети стоту, бака Татјана одговара:

- Нема посебног рецепта. Можда је тајна у томе што сам имала доброг мужа. Милан је био изузетно пажљив, толерантан, увиђаван и само најлепше успомене вежу ме за њега. Правила здравог живота никад се нисам придржавала, чак сам пуних 65 година била пушач.

Стоти рођендан бака Татјана прославила је уз торту на којој су се налазила три свећице и бројка сто.

За сто свећица на торти не би било ни места. Своју столетну животну причу поделила је са новинарима, али није желела да се фотографише, јер каже да својим ученицима и онима који познају жели да остане у успомени онаква каква је некад била.

Ж. Балабан