Пешке пређе 2.000 километара годишње

јер од његовог дома у Улици 4. јула у стамбеном насељу Синај до радионице на другом крају града у близини Градског гробља, има више од три километра.

- Радим као металостругар у једној приватној фирми и добро ми је, а то што пешачим свакодневно, јер радим свим данима сем недеље, не пада ми тешко – прича витални металостругар. - Идем пешице и то ми је не само јефтиније већ и здравије. Пређем и више километара, јер када се враћам са посла свратим понекад у центар града нешто да пазарим, сретнем људе, чујем новости, па ми не требају ни медији, информишем се из прве руке. Раздаљину пређем за 45 минута, па тако пешачим дневно сат и по.

Јован каже да се бори за радни стаж, односно пензију до које му по садашњим условима треба три године. Вели да је у последњој деценији колико је радио код неколико приватника, остао ускраћен за део стажа. Код садашњег газде му је, вели добро, а ако све буде како треба, могао би 3. фебруара 2018. године да се две године пресели на евиденцију Националне службе за запошљавање. - Научио сам ја да пешачим још од школских дана – наставља Јован. –За металостругара завршио сам школу у Дрвару 1974. године и почео одмах да радим. Родом сам од Босанског Грахова, село Преводац и тамо сам доста пешачио. Једно време сам радио и у Ријеци у бродоградилишту. То је требало видети, јер посебно је искуство је учествовати у градњи једне лађе.

У Бачку Паланку дошао је 1983. године, у некада рениомирану Металну индустрију „Мајевица“, где је остао до 2006. године. Од тада радио је по разним радионицама, подрумима, хладним халама, па се и разболео. Неколико месеци био је везан за кревет.

- У живот, односно у „возно стање“ вратила ме је др Оливера Гојков, физијатар специјалиста и она ми је препоручила да што више пешачим, па ми је прешло у навику да шпартам Паланком, а деси се да одем пешице и до оближњег Обровца код деце. Када је лепо време тих скоро 10 километара дође ми као терапија, мада ме некада виде познаници па стану и повезу ме – вели Тица.

Најтеже му је зими, јер устаје у пет сати, по мраку и великој хладноћи каква је била недавно. Када му је тешко, каже, сети се да је као ђак знао да по снегу препешачи 34 километара колико је Преводац удаљен од Дрвара.

Јован каже да није неки спортски тип, али да има кондицију. Воли да ради око куће, помаже супрузи Душанки, као сваки домаћин, а вели да нарочито воли да ложи ватру, јер то му је изгледа остало од дечаштва. 

М. Суџум

Одлазе мајстори металци

Тица коментарише да са његовом генерацијом одлазе и последњи прави мајстори метала у Бачкој Паланци. Деца, вели, неће да раде овај посао, па бројне овдашње приватне радионице вапе за металостругарима, али и другим металским радницима. Тако се сада дешава да столаре и молере примају да раде оно што су некада радили врхунски мајстори у металском комплексу Бачке Паланке, фабрикама „Мајевица“, „Метална галантерија“ „Меркур“, „Јединство“, и приде је свака већа фабрика која се бавила другом производњом у свом саставу имала алатнице, браваре, глодаче, оштраче, металостругаре...

Данас тога више нема, а у „Мајевици“ је, од некадашњих 1.500 радника сада остало једва око 200. Сећа се Јован дана када су производне хале биле пуне радника, сећа се, па зато, каже, никада не може да изброји колико корака направи од куће до посла, јер мисли га одвуку, сретне неког познаника, па заборави где је стао.