Каштел пред којим се морао скидати шешир
у овом месту, а историја Падеја блиско је повезана са породицом Диван, која је иначе јерменског порекла. Карактеристично је да је здање каштела скоро квадратне, компактне основе са угаоним торњем кружне основе, са лименим кровом и украсом на врху. Пре пет година здање је обновљено захваљујући залагању Месне заједнице Падеј и подршци из државне касе од средстава од пореза од игара на срећу.
Подручје Падеја насељено је још пре осам векова, а као први падејски спахија помиње се 1801. године Константин Диван, судија Торонталске жупаније. Њега је наследио син Георг Диван о чијем газдовању у Падеју су доста тога забележили хроничари историје села Јован Ђурђулов и Јожеф Хересбахер, а поред тога што је допринео развоју Падеја, остало је забележено и да је био склон самовољи и недоличном понашању
Георг је у Падеју 1842. године саградио и богато опремио римокатоличку цркву, изградио је и православну цркву 1855. у чијој порти је и сахрањен по сопственој жељи годину касније. Из тог периода за име Георга Дивана се везује и успостављање скеле преко реке Тисе, уз све путеве који су водили преко његовог поседа засадио је дрвореде, дао је да се направе одбрамбени насипи на ушћу реке Златице у Тису, мостове са уставама и приступни пут.
Богата породица Диван много је градила, али изгледа да са дворцима нису имали среће.
Први летњиковац који су у Падеју саградили убрзо након куповине имања изгорео је у пожару, а према забележеном предању Георг је увео веома непопуларан обичај за све који пролазе крај његове куће.
Према наредби Георга Дивана сваки мештанин када пролази поред спахијског дворца морао је да скине шешир и да се поклони његовој кући у знак поштовања и понизности. У случају да то не учини, на лицу места уследило је батинање, пошто је код спахијиног здања била посебно постављена стража да мотри како се извршава ова спахијина наредба.
Забележено је предање о једном случају не поштовања спахијине наредбе од стране госта из тадашње Велике Кикинде, који је био код кума у Падеју.
Пролазили су гост из Велике Кикинде, тада седишта дистрикта, и његов домаћин кум из Падеја поред спахијиног каштела. Падејац се клања и поздравља каштел скидањем шешира, а диштриктчанин-слободан грађанин, иако упозорен, није исто учинио. На то истрче слуге спахије и ударе му тешке батине.
Увређен и понижен, гост из Велике Кикинде прекида гошћење и раскида кумство, јер у селу са таквим обичајима није желео да има кума.
Самоуки хроничар Падеја Јован Ђурђулов из оних времена забележио је и случај када падејски паори због лоше земље нису могли да удовоље феудалне обавезе, па су молили да им за ту годину опрости обавезу. Спахија их је натерао да га моле клечећи, па пошто их је све редом по лицу испљувао, опростио им је обавезу. Забележено је и да је Георг Диван тада имао право да одузме земљу и дедовину и поклони је ономе који га боље служи, а на снази је била „ордарија” по којој, три дана њему раде у недељи, а три себи.
-Морали су му служити, а ко му не ради по вољи, повали и палицом ишиба. Ишпани са корбачима стоје иза леђа. Морали су давати десето јагње, теле, прасе, ћурку, гуску, од сваке десетине. Десети аков вина, десети крст жита, крстине...О Преображењу прво се мора донети десетак. После спахијама смањиваше и укинуше ордарију 1848. године. Укинуо их је Лајош Кошут, па су стари говорили „да је жив и здрав” што им скиде јарам с леђа. Чинили су и друга злодела, ватали су катане (војнике) и силом их одводили, па по дведесет година не види кућу, оца мајке, браће, сеје, жене, деце. 1893. године земљу је од спахије купила општина, а 1894. је прода народу. Спахија оде. Све су силе за времена... - забележио је Јован Ђурђулов.
Чини се да је спахија Георг Диван, највеће недело учинио против свог сина, не дозволивши му да се ожени девојком коју је волео, јер је била сиромашна кројачица. Слушајући преклињања свог сина, ипак је желео да види ту девојку, која се и њему самом допала, тако да се на крају, уместо сина, он сам оженио лепом кројачицом, пошто је тада већ био удовац.
Након његове смрти 1856. године, његово велико богатство, пошто му је син умро млад, наследиле су његове ћерке поделивши га на седам делова. Од његових потомака у Падеју се најдуже задржала једна од унука са мужем Сигмундом Ишекуцом, који је 1864. саградио један дворац. Овај дворац, који је након вишеструке промене власника купила Српска православна црквена општина срушен је 1912. године.
Милорад Митровић