Годишње нестане пола одељења

Овај податак, мада алармантан, након стављања у статистички контекст, може се окарактерисати и као охрабрујући с обзиром на то да је претходних година устаљени тренд био да сваки упис првачића обележи нестанак по једне половине одељења.

За школску 2016 - 2017. годину у први разред сомборских основки у периоду трајања огласа за родитељско пријављивање до 15. априла уписано је 690 деце са територије града, од којих ће се тек 32 малишана школовати на мађарском наставном језику, при чему ниједно дете неће наставу на овом језику националне мањине похађати у самом граду у чије је школе уписано укупно 411 деце. У сеоским школама сомборског подручја уписано је 279 деце, а међу њима су и малишани који ће прва знања стицати на мађарском наставном језику.

Немилосрдне и тврдоглаве бројке кажу да су само у периоду између два пописа становништва на националном нивоу, Сомбор и његова околина остала без готово сваког десетог житеља, па није ни чудо да број ђака-првака стално пада. Примера ради, пре само шест година по први пут у школске клупе је село 749 малишана, да би 2013. године тај број пао на свега 721 новопеченог школарца. Општа депопулација је узела свој данак и у организацији овдашњег школства, које се дуго година сматрало узором у српском образовном систему, па је једна од најстаријих градских основки, ОШ „21 октобар“, због малог броја ђака затворена пре две године, да би се ових дана завршавала њена реконструкција и пренамена у седиште Општег јавног и Окружног тужилаштва.

Истурена одељења, такозване салашарске школе, преживела су тек у варошким хроникама, а на рубу судбине да постану тек аветињски празне зграде су и школе у мањим сомборским селима, па је већ неколико година уназад устаљена пракса да деца из, на пример, омалене Растине у основну школу иду у Гаково, а чак ни тамо неће имати пуно одељење првачића.

Мада не постоје егзактне студије како је дошло до таквог слабљења крви Сомбора и који су разлози правог демографског суноврата вароши која је пре мање од два века била многољуднија од Новог Сада, Београда и Загреба, јасно је да је, уз тренд негативног природног прираштаја израженог као и у целој Војводини, највећа кривица до замирања привредне активности овог краја. Приватизација спроведена на српски начин одавно је затворила, а нажалост то чини и ових дана, капије некада привредних гиганата, али и узорних предузећа средње величине која су доминирала и на некада великом југословенском тржишту.

Ионако све малобројнији, радно активни млађи Сомборци и Сомборке све чешће будућност проналазе или у већим срединама као што су Нови Сад и Београд или се одлучују да са пасошима (најчешће хрватским и мађарским, добијеним по основу двојног држављанства) потраже срећу у печалби. Слика би, тврде упућени, била још мрачнија од важеће статистике када би се у ту реку одлазећих из Сомбора убројили и све бројнији повремени печалбари, они који раде на чувању и нези старих у ЕУ, грађевински радници, сезонци у пољопривреди.

М. Миљеновић