Глумачка поетика и судбина

Публика је „купљена“ већ првом песмом Љубише Бачића Баје „Трајко“ на сокобањском дијалекту, па је на самом крају било захтева да се иста песма још једанпут чује, али је Илић сматрао да је боље да се чује песма „Берићет“, која је, такође, побрала дуготрајан аплауз.

- Наш уважени колега Љубиша Бачић Баја је у 63. години издао своју прву књигу поезије названу по песми „Стена Гологлава“. О каквим песмама је реч, довољно казује чињеница да је Бачић за „првенац“ добио награду „Милош Црњански“ - вели Небојша Илић.

Ређале су се песме барда југословенског глумишта Павла Вујисића, које су светлост дана угледале захваљујући чињеници да их је сакупила, јер су писане на кафанским рачунима и салветима или папиру од паклицама цигарета, његова супруга Мирјана. Сам Вујисић није крио да је желео да буде писац, а не глумац, али је ово друго, како је тврдио, лакше.

- Говорио сам стихове Павла Вујисића, али сам остао дужан публици, мада они то најбоље знају из филмова, какав је он глумац био - додаје Небојша Илић. Болне и луцидне песме у свему бриљантног Зорана Радмиловића, Шекспиров „Сонет 66“, заокружиле су ову причу.

- Ја сам у овом случају посредник између написаних песама и публике. Најмање сам ја као глумац важан, већ је у првом плану поезија мојих колега која иде испред мене. Не видим све ово као неки мој глумачи задатак, већ као своју интимну мисију да говорим о глумачкој судбини - закључује Небојша Илић Циле.

Поетско вече, које су локална самоуправа и Народна библиотека Бечеј приредили поводом Дана жена, продужило се дружењем с Небојшом Илићем. 

В. Јанков