Фабрика за прераду отпада најефикасније решење

да и Србија почне да се понаша у складу са тим, ако ни због чега другог, а оно због приближавање Европској унији и њеним стандардима. Сомборци свакодневно „направе“ око 130 тона смећа, које заврши на депонији Ранчево, којим газдује овдашње Јавно комунално предузеће „Чистоћа“, па је јасно да ова проблематика мучи и овдашње комуналце и власти.

– До сада у закону није постојао адекватан термин за наше депоније, којих у Србији има више од стотину, већ су постојали само термини „санитарне депоније“ и „сметлишта“. По тим стандардима сомборска депонија не спада у санитарне, каквих у целој земљи има свега пет, већ се административно водила као сметлиште иако је у ствари несанитарна, ограђена, уређена депонија која има обезбеђење, евиденцију количина донетог отпада, приступни пут на тело депоније, оцедне канале, пијезометре за мерење загађености воде и ваздуха... – појашњава Никола Пајић, директор ЈКП „Чистоћа“

. – Дакле то је уређени простор, али не може да се назове санитарним јер испод депоније не постоји фолија и друга средства заштите која би спречила утицај на земљиште и подземне воде – вели Пајић, према чијим је речима први корак ка решењу проблема одлагања смећа предузет прошле године када су редовним прикупљањем смећа обухваћена и сва села сомборског атара, тиме стајући у крај вишедеценијској ружној пракси да се на ободу села стварају бројне дивље депоније.



Републичком стратегијом у третирању отпада је својевремено било предвиђено да се у Сомбору изгради регионална депонија која би сервисирала не само четири општине Западнобачког округа (Апатин, Кула, Оџаци и Град Сомбор), већ и општину Бач, али као што то обично бива, до сада није учињено готово ништа конкретно, па не постоји чак ни један једини заједнички докујмент ових пет локалних самоуправа који би био посвећен оваквом виду сарадње. С друге стране у свету су се и технологије третирања отпада промениле, па се овакав концепт стварања огромних, али санитарно „непробојно“ обезбеђених депонија увелико напушта.



– Намера ЕУ је да уведе стратегију „нула отпада“, односно да сав отпад иде у фабрику за његову прераду системом спалионица, аеробне и анаеробне дигестије ...после које тако третираног отпада остаје занемарљиво мало – каже Пајић.

Он наглашава да, уз примену таквих нових технологија од једне тоне прикупљеног смећа, након третмана, преостаје свега пет одсто „улазних“ количина, па од једне тоне  отпада за безбедно лагеровање преостане свега 50 килограма.



– У последње две године имали смо неколико страних инвеститора који желе да уложе у овакву врсту фабрике, уз услов да дневне количине нису испод 120 тона прикупљеног отпада, што у овом моменту испуњавамо. При томе и сомборским Генералним урбанистичким планом је за градњу овакве намене предвиђена локација старе топлане, на којој постоје сви инфраструктурни предуслови – оптимиста је Пајић.



У прилог оваквог решења, подизања фабрике за прераду отпада, говори и податак  да би се након евентуалног потписивања уговора са постојећим заинтересованим инвеститорима до краја ове или почетком следеће године реализација целог пројекта могла завршити за не мање од две године. Насупрот тога, ако се не одустане од старог концепта изградње регионалне депоније Сомбор и остале локалне самоуправе на западу Бачке би морале да пронађу властитих или „државних“ 15 до 20 милиона евра, а изградња би потрајала годинама.



М. Миљеновић