До бесмртних душа Бетовена и Прокофјева

која се није доказивала ни виртуозним темпима ни громогласном форте динамиком, већ је свирала душу композитора загњуривши у њихов најдубљи део.



Отуда је и решила да одустане од једне од најпопуларнијих Бетовенових клавирских соната – „Патетичне“ у Ц-молу опус 13 и да је замени ретко извођеним, једноставним орнаментарним Варијацијама опус 34 које завршавају трепераво, са трилерима над готово сваком нотом, а да у другом делу програма урони у филозофско-мисаоно ткиво из такозване треће развојне фазе у којој је композитор сасвим превазишао и класичарска формална решења из прве и романтичарске узлете из друге етапе стварања препуштајући се нагомиланим тонским мислима које су покуљале из њега као својеврсне дирљиве и бескрајно тужне „несталне визије“.

Соната у Е-дуру („љубавном тоналитету“ по Кортоу, ретко коришћеном као што је и љубав сама ретка појава) опус 109 из 1821. има интимно-сањалачки али и бурно-емотивни тон. Ипак, она нема оштре контрасте, а завршава једним од најпоетичнијих Бетовенових епилога. Његову тему је Ромен Ролан назвао „епилогом срца“ повезујући је са ликом „далеке драге“ из циклуса соло песама, стварајући слободан тип варијација, карактерно мењајући њихову структуру, обим и жанр. Зналачким вођењем мотива у најсуптилнијем пиану Бетовен нас је убедио да је његова мисао нашла прави израз чак и у финалној динамичкој нежности где све замире, а пијанисткиња нас је својом интерпретацијом уверила да је управо „тако морало бити“...



Чули смо и праве „Несталне визије“ Сергеја Прокофјева, потпуно непредвидиве и тајновите, опречних расположења од бајковитих до хуморних, са преплетима и руку и емоција, од анђеоских висина до чувених маршевских токова којима је богатио и опере и балете. Пољска пијанисткиња која се школовала у Русији, а живи у Белгији, интерпретирала је свих двадесет минијатура „Висионс фугитивес“, насталих између 1915. и 1917. које и данас, читав век касније нису нимало изгубиле од свежине.



Композитору су као инспирација послужили стихови руског симболисте Константина Димитријевича Балмонта за стварање посебне музичке естетике која у кратком трајању (Пета минијатура траје само 25 секунди) даје различита расположења, боје, регистре, фактуре. По одобрењу композитора Рудолф Баршај, концерт-мајстор и диригент Московског камерног оркестра начинио је избор од 15 ставова и оркестрирао их изводећи их широм света.



Г. Крајачић