Ђокина два милиона километара

а тек понекад, онако у доколици крене прича о прошлим временима, па се у блиском окружењу открију праве легенде. Ђока Којић, бачкопаланачки пензионер у осмој деценији живота, цео свој радни век провео је за воланом камиона. - Почетком седамдесетих година прошлог века, као још један број тада младих људи овдашњих, запослио сам се у „Дунавпревозу“ – присећа се Ђока. -  Тада још није било оних основних организација удруженог рада, па смо ми камионџије, возачи аутобуса, али и морнари који су радили на скели и бродицама, били једна фирма. Касније је све то подељено на путнички и теретни саобраћај, а скела која је бродила Дунавом и повезивала Бачку Паланку и Илок у Хрватској била у саставу теретног саобраћаја. Први директор „Дунавпревоза“ био је давно упокојени, народски човек кога смо сви звали Ћора. Касније је на чело фирме дошао познати привредник, фудбалер и спортски радник Славко Малетин Вава. Била су то времена за памћење, пуно се радило, путовало, куповани су камиони и аутобуси, а скела је 1974. године, када је отворен нови мост преко Дунава, отишла у пензију.

Тешко је Ђоки да утврди колико је тачно прешао километара за воланом камиона и аутомобила. Вели да је годишње у просеку, зависно од посла и тура које је возио, прелазио између 50.000 и 60.000 километара. Грубо рачуна да је за воланом камиона прешао око два милиона километара.  - Сећам се да сам једном добио као награду врло вредан ручни сат од Творнице аутомобила из Марибора - каже Којић. - Тада су се возачи камиона ценили, а сат сам добио што сам са легендарним „дајцом“ без икаквог квара прешао 200.000 километара. Касније сам прешао у приватнике. Почео сам са једним камионом, а касније када је мој син стасао за овај посао, купио сам још један. Две године сам као приватник био пријављен у Хрватској, а када сам са 35 година радног стажа одлазио у пензију, те две године нисам ни тражио. Један сам од оснивача бивше Аутопревозничке задруге „Превоз“ и једно време био и директор.

Којић је већ 14 година у пензији и сада живи живот у трећем добу. Воли да дође до пијаце, седне у један од овдашњих бифеа, мало проћаска са познаницима, купи доручак и храну за ручак, па кући за шпорет, јер, вели уме добро да кува. Давно се „Дунавпревоз“ одрекао камиона и определио се за превоз путника. Пре једне деценије је приватизовано предузеће и сматра се да је то најбоља приватизација друштевног предузећа из области јавног превоза путника, не само овде, већ у целој Србији.

Приче о камионима и подунавским камионџијама постоје још само у сећањима појединих ветерана друмског превоза, односно „друмских капетана“ какав је и Ђока Којић.

М. Суџум