Бата село претвара у уметничко дело

и тако је већ три деценије. У овом насељу новокнежевачке општине обитава око 140 душа, али их вишеструко више када се за празник сјате сви чији су овде корени, а живе у Новом Кнежевцу, Кикинди, Суботици, Новом Саду, Београду и другде.

Средином прошлог века Подлокањ је имао нешто више од 500 житеља, али се суочава са истом судбином као многа села, пошто је млађарија углавном одлазила, а да пре две и по деценије нису насељаване избеглице демографска слика била би још неповољнија. Они који су ближе, чешће навраћају у село, а домаћини из Подлокања родбину, пријатеље и госте из дијаспоре за празник дочекују богатом трпезом, па се ти сусрети зачине носталгичним подсећањима како се некада радило и живело, а како је то данас када је све више домова са остарелим житељима.

У дворишту бивше школе организовано је такмичење у кувању рибље чорбе у коме су се кулинари Подлокања такмичили са гостима из околине. Најукуснију је скувао Миливој Хорват, друга награда припала је Кристини Елезовић, обоје су из Подлокања, а трећи је био Душко Јоветић из Новог Кнежевца. Фудбалери „Хајдука” су угостили „Солид” из Суботице, а увече под шатром весеље је потрајало уз свирку оркестра „Тик-так” из Кикинде.

Радмила Елезовић (75) живи сама, напомињући да је у селу још двадесетак усамљених удовица и много мање удоваца. Задовољна је што су већ у току преподнева дошли син и ћерка, унук и праунук, а још је чекала да види ко ће све пристићи у току дана од родбине и пријатеља.

- У Подлокању сам рођена у тешко ратно време 1941, овде одрастала, а у кући нас је било петнаесторо деце, од две мајке. Мој отац Тодор Самарyија се женио два пута. Прва супруга му је умрла и из тог брака је остало седморо деце, а моја мајка је родила још деветоро, једно од деце је умрло, а остали како су одрастали разишли се свако на своју страну. У кући је остао само братовљев син. У међувремену су многи и помрли, па смо остале још нас четири сестре од друге мајке – прича Радмила Елезовић.

Њен покојни муж радио је у Банатском Аранђелову у магацину, али Радмила напомиње да су обрађивали и четири јутра земље, па су највише сејали арпаyик и кукуруз, држали свиње и краве и „мучили се свакојако”.

- Остала сам сама од када је пре шест и по година умро муж Божо и сада ми је најгоре. Деца дођу, на кратко и свако има своју кућу и децу којој се враћа. Не могу они стално бити овде са мном. Морају поштовати свој посао и породицу. Сви добро знају да је празник села прилика да се сретнемо и будемо на окупу – каже бака Радмила.

Радмилин син Милован Елезовић живи у Кикинди, ради у водопривреди, али је ослоњен на родни крај. Навратио је у Подлокањ, а испред куће у хладовини је зауставио колегу из yудо спорта Мунира Шаборића из Кањиже и супругу му Рамдилу, који су у Подлокању били да виде Музеј наивних православних икона и поставку керамике, коју је уредио и за посетиоце отворио познати галериста и колекционар Миливој Бата Клепић. Из Београда се Бата вратио у родно село, па га добро уздрмао у учмалости и допринео да се улепша и заузме место на културној мапи.

- Чули смо шта је све Миливој Бата Клепић урадио у Подлокању, а пошто Кањижа није далеко искористили смо прилику да се упознамо са уметничим благом које је сакупио и шта је све урадио. Када би свако за родно село урадио што и Бата, живот би био другачији, тако да би за његов подухват морали више разумевања имати они који су надлежни за бављење кутуром и селом - под снажним утиском био је Мунир Шаботић.

Милоје Кецман из Новог Кнежевца објашњава да ради као возач, па доста времена проводи на путу, али често навраћа у Подлокањ.

- Имам кућу у селу па сваки слободан тренутак проводим у Подлокању. Изузетно је лепо и доста уређено село, највише захваљујући Миливоју Бати Клепићу који је носилац свега што се у последње време променило, а ми га пратимо. Напрваио је доста ћуприја испред кућа на главној улици, поставио скулптуре, па сада сви гледају да уредно држе окућницу. Нико није имао ништа против што је Бата правио ћуприје, а ко се сложио у њих је уграђивао и неке скулптуре из своје колекције – сазнајемо од Кецмана.

Галериста, колекционар и трговац уметнинама Миливој Бата Клепић вели да за његов подухват који реализује у родном Подлокању није наишао на подршку свих од којих ју је очекивао, али сматра да је урадио значајан део посла. Музеј православних наивних икона на платну и стаклу, старих и до два века, дела еминентних савремених сликара и вајара са наших простора, као и вредну коллекција од преко 600 примерака грнчарије, сместио је у Задружни дом у Подлокању, који је спасао потпуне пропасти, а не зауставља се у настојањима „да цело село претвори у уметничко дело”.

- Посетиоци долазе са разних страна од када се прочуло шта је урађено, била је групе Енглеза, па Немци који су пролазили бициклистичком рутом која пролази кроз Подлокањ и други намерници. Највише их привуче уређена улица са ћупријама, споменик Михајлу Пупину и друге скулптуре на отореном. До сада сам направио 18 ћуприја и треба још три, од којих ће једна монументална бити на сувом без канала као уметничко дело. Чекам да дође вајар Илија Филиповић и донесе две-три скулптуе које ће бити уграђене у ту уметничку ћуприју - сазнајемо од Клепића.

Од претходне општинске власти Новог Кнежевца Бата Клепић указује да је као подршку добио свега пет-шест посто, у односу на око 80.000 евра колико је уложио у обнову Задружног дома, претворивши га у галеријски простор какав би пожелели многи градови. Ипак, истиче да је захвалан што му је омогућено да без икаквих докумената улаже у пропало здање, јер и то је нешто, али читав посао још није завршен па Миливоја Бата Клепић очекује да за труд добије подршку, јер није у могућности да све до краја сам спроведе.

Текст и фото: Милорад Митровић