„Феликс“ преживљава на донацијама из иностранства

Ово фелинолошко друштво, основано 2011.године броји 140 мачака које живе искључиво од донација из иностранства, и више преживљава, него што живи. У њему маце имају сталну и доживотну негу и већина доживи дубоку старост.

- Другарица за мене каже да сам више мученица него спаситељ - почиње причу Јасна Лазић која је са својих 13 маца дошла да се брине о старим и одбаченим мачкама у азилу надомак Суботице.

Она каже да је имала велику моралну дилему да ли да се пресели, али да човек једноставно не може да уради другачије.

- Пре него што ћу се преселити у азил, помагала сам Даници на сајту, друштвеним мрежама и блогу. И много је лакше писати и водити бригу из даљине - каже Јасна и додаје да је тек на терену видела стварну ситуацију. Донације пристижу искључиво из иностранства, највише из Америке, а Град Суботица, нити грађани Србије никад нису донирали динар за маце, о којима Јасна води свакодневну бригу.

- Тешко је, уморна сам и ненаспавана, али не могу да се вратим назад у Београд. Мачке знају кад сам тужна и онда ћуте и не траже ни храну, знају шта ме боли и дођу и непогрешиво легну на то место - каже Јасна која хода помоћу штаке и не разуме људе који могу да се одрекну животиња. Она каже да је лакше наћи једног донатора, него њих двадесет од којих ће свако дати по мало, а кад су гладне мачке се туку и неопходна им је храна, пажња и брига.

Трошкови азила месечно изнесу 2.500 евра, што подразумева само основно- храну, редовног ветеринара и посип. Плаћа се и радница која долази да помаже. Кад је мачка ванредно болесна, онда трошкови ветеринара изађу много више, а сваки пут до Суботице хиљаду динара, јер Јасна не може да вози.

- Ниједан месец не успевамо да се покријемо, али мене је мало срамота да кукам- прича Јасна, која са мачкама живи у кући старој 50 година и којој је неопходна реконструкција. Пре неколико година , највећа донација из Америке у износу од четири хиљаде долара стигла је за реконструкцију крова, иако су трошкови на крају били дупло већи.

- Значи нам свака донација, мачке су неудомљиве, старе, болесне, а неке и асоцијалне- каже Јасна и додаје да за својих 13 маца никада није тражила донацију и није јој ни потребна. О својим мачкама се брине сама. Свих 140 мачака има име и Јасна их све зна. У  азил долазе и грађани Суботице да оставе мачку, а он  има капацитет да прими дупло више мачака, али нема средстава.

- Град је у протеклим годинама расписивао разне конкурсе за непрофитне организације, али већина средстава из буџета је пре ишла заштити животне средине и биодиверзитету - каже Јасна и додаје да је сваки месец борба за паре. Она додаје да је свака мачка исто важна, а да су мачке у азилу добро ухрањене и већином здраве, јер се стара о њима са великом пажњом, иако признаје да је ова година лоша за буве и да су мачке претежно старије, па самим тим и болешљивије.

- Не сматрам се жртвом азила и мислим да би ме, када би се вратила у Београд, те мачке прогањале до краја живота - прича Јасна.

Каже да је у азил стигла и мачка са сломљеном кичмом, која се сада пење по крову и да нема веће радости од те.

- Не знам да ли бих удомљавала ове мачке, јер знам да ће се тешко наћи особе које ће о њима боље бринути од мене - каже Јасна и додаје да је лакше удомити мачку оном што има више од сто мачака него ономе што нема ниједну. 

Маша Стакић

Нису сви људи за кућне љубимце

Јасна Лазић напомиње да људи нису свесни колико је потребно неге око љубимаца.

- Дешавало ми се да људи зову и хоће да удоме мачке из азила, а ја их питам зашто не удоме мачке са улице. То неће, јер мисле да су мачке из азила чисте. Наравно да јесу, кад сам их ја окупала, вакцинисала и преузела бригу о њима, а и оне су биле некад са улице - каже Јанса Лазић.