Зоран Пусић: Ништа боље од доброг непријатеља

а колико јуче је принуђена да поднесе оставку председница Већа за електронске медије, чувена новинарка Мирјана Ракић, јер се отворено супротставила говору мржње у етру. С друге стране, разгаламили су се „јастребови”, па је тако на сабору странке ХСП Анте Старчевић, која је чланица владајуће Домољубне коалиције, поручено сада опозиционим првацима Зорану Милановићу, Весни Пусић и Милораду Пуповцу „да се баце с моста”, те да се „не сме одустати од прочишћавања хрватског народа”...

– Актуелни политички мејнстрим је такав пут отворено и најавио у својој предизборној кампањи, када је лидер ХДЗ-а Томислав Карамарко поручио да ће по њиховом доласку на власт „свако у својој кући моћи да мисли и говори шта хоће, али да то неће моћи и на јавној сцени”. Другим речима, по актуелном потпредседнику Владе, може да постоји само официјелна, октроисана истина, друге нема. И све оно што се сада дешава на трагу је те изјаве – каже за „Дневник” др Зоран Пусић, председник Антифашистичке лиге Хрватске и копредседник Игманске иницијативе. – Атмосфера страха, коју стварају такве речи и поступци политичара, нешто је што је веома опасно за Хрватску. Јер земља, у којој треба да се плашите ако нисте политички подобни, све је само не демократска...

Посматрано са стране стиче се утисак да, осим тог оштрог политичког заокрета удесно, све остало стоји?

– Иако је све време кампање пропагирано како се треба окренути будућности, како је свима доста и усташа и партизана и четника, данас се дешава управо супротно. Политичка гарнитура која је дошла на власт, пре свега њен доминантни део везан за “Домољубну коалицију”, својим нас поступцима само враћа у прошлост и у добром делу хрватске јавности већ превладава оцена да она потенцира ирационалне идеолошке теме јер и не зна ништа друго. А бусање у хрватске груди ипак је много лакше од спровођења реформи, за шта треба знање, а не само политичка подобност.

Министри културе и одбране, Златко Хасанбеговић и Јосип Буљевић поручују и да је Домовински рат једини у 20. веку из којег је Хрватска изашла као победница?

– Народноослободилачки покрет је био најјачи антифашистички покрет на тлу окупиране Европе и довео је до тога да су се на крају Другог светског рата и Југославија и Хрватска нашли на победничкој страни. И то је историјска чињеница на коју би сваки грађанин Хрватске морао бити поносан. Међутим, не, из тог радикално десног миљеа се све време НОБ доводи у питање, при чему се отворено посеже за ревизијом па чак и фалсификовањем историје. То стално оправдавање усташтва, релативизација злоћудности идеја које су стајале у темељима НДХ, маккартијевски антикомунизам... показује колико је екстремна десница у Хрватској неинвентивна и скученог хоризонта. Али и опасна и штетна по националне интересе демократске земље. Слично као поклоници Драже и Недића у Србији.

Брисел све то или не види или се прави да не види?

– Нажалост, итекако је забрињавајуће што на те ревизионистичке тенденције, које су присутне не само у Хрватској и Србији, него и Мађарској, Словачкој... Европска унија не реагује. Истина, један део Европе јесте забринут због раста популарности екстремне деснице у земљама некадашњег источног блока, ту мислим и на бившу Југославију. Нажалост, Европа је у великој мери одступила, у неким подручјима до непрепознатљивости, од темељних идеја и вредности очева-оснивача ЕУ. Напросто имате осећај као да је последњих неколико година Европи пао имунитет на екстремне десничарске покрете који сви кокетирају с неком верзијом фашизма, а данас бујају у многим земљама ЕУ. Треба се подсетити да привлачност и снага ЕУ није у издашности њених фондова него у прихватању и промоцији оних вредности у чијој је одбрани антифашизам настао. А угрожавање тих идеја и вредности уграђених у њене темеље, заправо је највећа опасност за ЕУ, много већа него било какви мигрантски таласи.

Почеле су поново да севају и варнице између власти у Хрватској и Србији, па је из Банских двора стигла прозивка због Шешеља па чак и најава блокирања даљег пута у ЕУ, на шта је уследио одговор из Немањине да „црнокошуљаши не парадирају Београдом, већ центром Загреба”...

– У нормалним приликама пре би се очекивало смиривање међусобних тензија, јер у околностима које карактеришу српско-хрватске односе десније оријентисане странке лакше праве такве искораке од умеренијих политичких струја које се увек боје оптужби за “националну издају”. Уосталом, довољно је сетити се да је Александар Вучић, истина мало прерано, први честитао Карамарку победу на изборима. Међутим, како се овде стално враћамо на Домовински рат, напетост и конфронтација са српском националном мањином, а успут и Србијом, нешто је што се стално извлачи на површину и користи као аргумент за хомогенизацију и радикализацију. Јер за овакве политичаре, које овде имате на власти, нема ништа боље од једног доброг непријатеља на кога увек можете упрети прстом и кривити га за све.

Мирослав Стајић