Ракетно крбање преко европских леђа

Руса да се он неће користити против Москве, званичници САД и НАТО су у ваздухопловној бази Девеселу у Румунији прогласили другу фазу система оперативном. „Распоређивање система претња је безбедности Руске Федерације”, недвосмислено је портпарол Кремља Дмитриј Песков прокоментарисао збивања у Девеселу, док је председник Одбора за одбрану руског парламента Владимир Комоједов био још оштрији, устврдивши да се ради о “директној претњи”.

– Толико дуго док Иран наставља да развија и распоређује балистичке пројектиле, САД ће радити са својим савезницима како би се одбраниле земље чланице НАТО-а – одговорио је на ове прозивке заменик америчког министра обране Роберт Ворк. На сличном фону је била и реакција Јенса Столтенберга, генералног секретара НАТО-а, по чијим речима “систем није усмерен против Русије већ представља велико појачање обрамбених капацитета европских савезника против ширења балистичких ракета које долазе изван евроатлантске зоне, нарочито с Блиског истока”.

Подсетимо, пројекат антиракетног штита покренут је још у доба администрације Yорyа Буша Млађег, да би његову реализацију, уз делимичну ревизију концепта, преузела на себе администрација Барака Обаме. У првој фази је развијана подршка с мора: бродови опремљени борбеним системом „иyис” (аегес), наоружани ракетама СМ-3, били би распоређи у Црном и Средоземном мору (тренутно су четири усидрена у поморској бази Рота у Шпанији). Потом су дошле на ред „земне” инсталације у Девеселу, које су коштале око 800 милиона долара, а њихово срце су 24 ракете пресретачи типа СМ-3. Истог дана када је „пресечена врпца” у Девеселу почела је и градња сличног постројења у Пољској, у Редзикоњу на обали Балтика. Када оно буде готово 2018, одбрамбени кишобран протезаће се од Гренланда до Азора, и састојати од свемирског сателитског праћења, радарских система те копнених и поморских пресретача, при чему ће командни и контролни центар бити у ваздушној бази НАТО Рамштајн у Немачкој.

– Американци и Руси имају различите интересе, али нема новог Хладног рата јер и једни и други, уз све тешке речи које се чују са обе стране, ипак имају висок ниво разумевања око тога шта су њихови заједнички интереси. То се јако лепо показало у Сирији, када су обе стране потписале меморандум којим су регулисале међусобне односе током дејства против Исламске државе – појашњава за „Дневник” војнополитички аналитичар Александар Радић. – У сваком случају, пројекат америчког антиракетног штита датира годинама уназад и није везан за актуелно „размимоилажење ставова” због кримске кризе, али је свакако испровоцирао Русију да додатно јача своју оружану силу. Тим пре што је војно оправдање штита реално говорећи – маргинално, док с друге стране постављање универзалних ракетних лансера, формално за пресретаче, али који могу да се користе и за „томахавке”, објективно може бити проблематично за Москву.

Још пре неколико година у медијима су се могли пронаћи извештаји о томе да су у седишту НАТО у Бриселу вођене руско-америчке консултације о архитектури европског антиракетног штита, да је наводно Кремљ био спреман да учествује у изградњи дела тог система, односно да је посебно заинтересован за безбедност Источне Европе, Црног, Балтичког и Баренцовог мора. По овим изворима, суштина руског предлога је била да се изградња кишобрана над Европом подели по секторима између Русије и НАТО, при чему би се јасно знало и ко је за који сектор задужен, да открије и уништи непријатељске балистичке ракете. Међутим, потписивањем споразума Румуније и САД 2011. о условима изградње базе у Девеселу све је то пало у воду, што је потврдио и Михаил Бабич, потпредседник Комисије Думе за одбрану, оценивши да „унилатерално размештање НАТО снага ниподаштава договор о сарадњи на плану противракетне одбране у Европи”.

– То ниједног момента није било реално – наводи Радић. – У питању је био један руски дипломатско-пропагандни маневар. Москва је подизала улог тврдећи да је потребно изградити систем у којем ће сви учествовати, али је од самог старта било јасно да Американци неће прихватити да Русија на било који начин буде део антиракетног штита. Управо у том ставу је Кремљ и препознао да Сједињене Државе имају још неке мотиве, а не само потенцијално угрожавање Американаца и њихових савезника од „одметнутих држава” и њихових балистичких ракета. Отуда и оцена специјалног представника Русије у НАТО Дмитрија Рогозина да је база у Румунији „Тројански коњ“, те упозорење потпредседника Руске академије за геополитику Константина Сивкова да је база у Девеселу удаљена свега 500 километара од руске флоте у Црном мору, и да су елементи антиракетног штита у Румунији заправо део америчког плана о војном кордону око Русије.

Како год, руски председник Владимир Путин изјавио је пре два дана, коментаришући „свечаност” у Девеселу, да је Кремљ „присиљен да размотри како да реагује на претње коју представља ракетни систем НАТО у Румунији”. „То није одбрамбени систем, то је део стратешког нуклеарног потенцијала САД који је пренет на периферију „, рекао је Путин, уз напомену да ракетни систем НАТО представља јасно нарушавање војног споразума Русије и САД. „Неће нас навући у трку наоржањем, али Русија мора да размишља о смањењу претњи по националну безбедност”, упозорио је шеф руске државе. Е сад, како је јасно да се Путинов коментар о „периферији” односи на источну Европу, поставља се питање где смо ми у тој причи:

– Наш егоцентризам нас обично ставља на неко важно место, па није тешко замислити у таблоидима наслове који од нас праве актера у могућим сукобима Русије и САД – каже Радић. – Али реално је да смо ми на потпуној маргини ове теме, заправо на маргини маргине када се имају у виду српски статус војно неутралне земље и наши врло урушени војни ресурси.

Мирослав Стајић