По(т)копавање санкција у капелици на Вршичу

словеначког колеге Борута Пахора, присуствовао обележавању века од страдања руских војника, заробљених у Првом светском рату, током изградње пута преко планинског прелаза Вршич. Путин је најпре био на свечаности код Руске капелице на Вршичу, а затим је, заједно са домаћином, на љубљанском гробљу Жале открио споменик свим руским и совјетским војницима, погинулим на територију Словеније у Првом и Другом светском рату.



У јеку Првог светског рата, 1916. године, аустроугарска армија под командом фелдмаршала Светозара Боројевића бранила је западне границе царевине пред офанзивом италијанских снага у долини реке Соче и у брдима изнад ње. У позадини фронта Аустрија је убрзано градила

инфраструктуру, потребну за снабдевање бројне армије. Један од најтежих и најкомплекснијих подухвата била је изградња пута преко планинског прелаза Вршич. Радну снагу чинили су ратни заробљеници, углавном руски војници, а услови рада били су нехумани и опасни.



Несреће су биле честе, а смртни случајеви свакодневни. Најтежа несрећа догодила се у пролеће 1916, када је снежна лавина једноставно избрисала већи део градилишта и затрпала преко 300 руских заробљеника. Многи никада нису пронађени. Њихови другови још исте године подигли су им спомен-капелицу, изграђену од дрвета, у руском православном стилу. Поред капелице подигнута је гробница у облику пирамиде са натписом „Синовима Русије”.



После Првог светског рата територија, на којој је подигнута капелица, припала је Италији, а локално словеначко становништво бринуло је о грађевини и одржавало је са дужним поштовањем и пијететом. Након Другог светског рата, када је долина Соче постала део Словеније, односно, Југославије, поједине породице из Крањске Горе наставиле су то да чине, о свом трошку и без обзира на, у најбољем случају, игноришући став државе.

Ситуација се променила након осамостаљивања Словеније. У Љубљани је основано Друштво словеначко-руског пријатељства, чији су чланови предвидљиво постали многи словеначки дипломате, политичари и пословни људи. У почетку Друштво је сваке године код Руске капелице на Вршичу на годишњицу њене изградње одржавало скромну свечаност. С временом број учесника свечаности се повећавао, почели су да се полажу венци, а у протокол је укључен православни верски обред.



Онда се неко досетио да би годишњи ритуал могао да послужи јачању међудржавних односа између Русије и Словеније. На свечаност су позивани руски политичари, сваке године све вишег ранга, па је тако лане ту положио венац премијер Медведев. Врхунац је ова пракса достигла ове године, када се, упркос санкцијама, које према Русији као приљежна чланица ЕУ и НАТО спроводи Словенија, позиву председника Борута Пахора одазвао сам Владимир Путин. Тиме је показао да цени однос пун поштовања и пијетета, који је према руским жртвама бесмисленог рата спонтано изражавао обичан словеначки човек.



У дипломатским круговима у Словенији није тајна да Американци нису били задовољни Пахоровим гестом и да су вршили снажан притисак да се Путин не позове, односно да се посета откаже. И у редовима домаће опозиције могли су се чути гласови да међународна ситуација није таква да би Словенија могла да солира и да љути великог брата преко баре, код кога је Путин у немилости. Ипак, посета је реализована по плану.



Руски председник је у Словенији до сада боравио два пута. Први пут, пре петнаест година, Словенија је била домаћин састанка између Путина и америчког председника Џорyа Буша Млађег на Брду код Крања. Од великих очекивања, које је светска јавност гајила од тог сусрета, није се остварило практично ништа. Уместо нове ере сарадње две суперсиле, добили смо нови облик хладног рата, који је започео још у Бушевој ери, а ескалирао за време владавине Барака Обаме.



Други пут је Владимир Путин боравио у Словенији пре пет година, опет на Брду код Крања, када је – тада у својству премијера – присуствовао потписивању споразума о оснивању предузећа Јужни ток Словенија. Том пројекту се од почетка противила Европска комисија, а на крају су га се одрекли сами Руси, који су уместо тога почели да форсирају гасовод преко Турске. А када је тај пројекат постао жртва погоршања односа између Москве и Анкаре, након обарања руског војног авиона у пролеће ове године, поново су оживеле идеје о Јужном току.

Министар спољних послова Словеније Карел Ерјавец је, на пример, за време недавне посете Москви изјавио да Словенија тај пројекат још увек подупире, уз опаску да „Словенија не разуме како гасоводи Северни ток И и ИИ могу бити у складу са свим европским прописима, а за Јужни ток се стално налазе нове административне и бирократске препреке”.



Поред тога што посета председника Путина Словенији представља потврду традиционално добрих односа између два народа и добродошлу манифестацију одређене аутономије спољне политике Словеније, која је до сада често изостајала у одсудним тренуцима, домаћини очекују да ће се повећати руско интересовање за проширење економске сарадње између две државе. Робна размена, која је од стрмог пада на почетку економске кризе 2008. године стално расла и 2013. достигла 1,5 милијарди евра, постала је жртва новог хладног рата, који је избио након украјинске кризе и руске анексије Крима. Економске санкције ЕУ према Русији, руске контра мере, ниске цене нафте и пад рубља проузроковале су у 2015. пад робне размене од 40 одсто у поређењу са рекордном 2013. годином.



Драстично се смањио и број руских туриста у Словенији. Нема нових инвестиција – ни словеначких у Русији, ни руских у Словенији, иако постојеће послују одлично, на обострано задовољство. Путин на комеморацију, наравно, није довео привреднике, али ће их водити Пахор, који најесен намерава да посети Москву. А тада, у руско-словеначким односима, порука коју носи манифестација на Вршичу може да значи барем толико колико и непрестано инсистирање Словеније у институцијама ЕУ да санкције према Русији не решавају проблеме, због којих су уведене. И да их треба укинути!



Сениха Мухареми Вукас

 

Саобраћајни колапс

Мере обезбеђења, које прате посету Владимира Путина, невиђене су у Словенији до сада. У читавој општини Крањска Гора био је на снази посебан режим саобраћаја, а војска је место догађања покривала мобилним радарима. Привремено је затворен ваздушни простора изнад Словеније, а у време слетања и узлетања председничког авиона приступ љубљанском аеродрому био је онемогућен. Поред тога, читав дан је за сав саобраћај затворен аутопут, који од аустријске границе води према Љубљани и даље према мору.

Хаос на саобраћајницама, који последњи викенд у јулу обично прати смену туриста у Словенији и у Хрватској, ове суботе био је незамислив, јер су се створиле километарске колоне. Иначе, занимљиво да су, с обзиром на то да Словенија нема борбену авијацију, руски председнички авион у ваздушном простору Словеније пратили авиони НАТО – мађарски или италијански – који према уговору штите небо над дежелом.