Није више довољно Ангелино завртање руке

у приступним преговорима са Србијом. Холандија, која председава Унијом до јула, жели да се до краја њеног мандата постигне консензус и отворе поглавља 23 и 24, а то недвосмислено подржавају и Француска и Немачка, које су заузеле став да је Србија испунила све постављене услове, те истичу да је отварање наведена два поглавља потребно како би се одржао кредибилитет процеса проширења ЕУ. Званични Загреб, међутим, не одустаје од спуштене рампе, при чему је хрватски министар спољних послова Миро Ковач, уз већ познату фразу да је „у интересу Хрватске да Србија напредује ка ЕУ“, још једном поновио да Србија пре отварање Поглавља 23 у првом реду мора укинути регионалну надлежност српског суда за ратне злочине.

И премда у српској јавности доминира став да је хрватско затезање последица политичких прилика у нашем западном суседству након лањских избора, односно чињеници да тамо сада тзв. Домољубна коалиција на челу са ХДЗ-ом води главну реч – уосталом, кадар те странке је и поменути шеф дипломатије Ковач – политички аналитичар из Загреба Давор Ђенеро тврди да актуелно „црвено светло“ у основи нема везе са променом становника у Банским Дворима. Ђенеро, који је још пре две године на једном скупу у Новом Саду предвидео овакав развој догађаја, тврди да идеолошки профил актуелне хрватске владе није у директној корелацији са инсистирањем на додатном условљавању Србије пре отварања Поглавља 23.



– Хрватске резерве према отварању Поглавља 23, које су сада и формално наведене, истицане су и у време претходне администрације, на чијем је челу био СДП. Једино што се догодило до неке мере условљено променом владајуће коалиције јесте то да нова хрватска дипломатија није адекватно припремила терен за потезе које ће повући, односно није правовремено упознала европске партнере с тим да ће условити отварање Поглавља 23 – појашњава Ђенеро у изјави „Дневнику“.



Као други проблем он види чињеницу да људи који у Србији воде процес евроинтеграција мисле да се сви проблеми могу решити лобирањем, било у Бриселу било у Берлину.

– Међутим, о политици проширења се одлучује консензусом и Србија мора показати спремност да о конкретним билатералним споровима разговара пре свега са оним земљама са којима те спорове и има, у овом случају с Хрватском. Другим речима, ако мисли да буде успешна у евроинтеграционом процесу, Србија не може Хрватску третирати као другоразредну чланицу Уније и мислити да је могуће међусобна отворена питања решити тако што ће се договорити са Ангелом Меркел, која ће онда заврнути руку хрватском премијеру. То тако неће ићи, јер ма колико Хрватска због властитих интереса не сме бити претврда према Србији – ма колико то неком можда у овом тренутку звучало парадоксално, интерес Хрватске заиста јесте да Србија што пре постане чланица ЕУ - она истовремено, опет због себе, мора инсистирати на решавању појединих питања током претприступних преговора.



По Ђенеровој оцени, излазак из ове пат позиције је једноставан: Србија из своје правне баштине мора искључити регионалну надлежност за процесуирање ратних злочина. И боље је, додаје, да се о томе разговара на почетку преговора, него на крају:

– У овом моменту и није толико важно хоће ли Поглавље 23 бити отворено месец, два или шест раније или касније. Али било би трагично када би се ситуација коју сада имамо дешавала на крају преговарачког процеса. Наиме, по природи ствари Поглавље 23 ће Србија последње затворити и свака одгода тог корака озбиљно би нарушила динамику приступања Србије ЕУ. Стога мислим да би било најбоље да што скорије, с обзиром на то да су окончани српски избори и да је извесно да ће Владу као премијер и надаље водити Александар Вучић, он постигне брзи договор са администрацијом у Загребу о томе на који ће начин и којом динамиком спорно питање бити решено. Јер, Србија се не сме заваравати: нико из ЕУ неће бринути њене билатералне бриге, ни сад ни убудуће.



Мирослав Стајић