Не питај Трампа за први милион...

али би улазак мешетара са Менхетна у Белу кућу сматрао катаклизмичним ударом на вредности у које се куну генерације Американаца. Али „глас белих америчких радника”, што Трамп за себе тврди да јесте, не мари пуно за ставове Yорyа Клунија, Опре Винфри или Нила Јанга и наставља да шамара лево и десно, па тако није искључио употребу атомске бомбе у Европи, а поручио је и да треба кажњавати жене које абортирају. Истина, ту је последњу изјаву брзо повукао, али како сам каже, „њега би једнако волели и да упуца човека насред Пете авеније”.

И док интелектуална елита САД никако да схвати шта се то дешава у њиховој земљи па један оберпреварант - који при томе, ако је судити по анализи угледног „Економиста”, није чак ни нарочито успешан бизнисмен – има велике шансе да се усели у Овални кабинет, његова кампања „Маке Америца Греат Агаин” добила је нови маркетиншки замах објављивањем биографије „Трампови – три генерације”. Добро темпирана, усред Доналдове битке за републиканску доминацију, књига описује остварење „америчког сна” – од досељавања сиромашаног брице Фридриха Трумпфа из Баварске у Њујорк до данашње пословне империје тешке 2,9 милијарди долара. Е сад, то што је Фридрих први озбиљнији новац зарадио као власник бордела, а његов син – а Доналдов отац – Фред у младости био припадник Кју Клукс Клана, а потом расистичке ставове уграђивао у бизнис, не шкоди, напротив – за Трампове бираче то је само „породична патина”...

„Високи, сувоњави 16-годишњак био је на палуби немачког брода Ш Еидер 17. октобра 1885. који се приближавао обалама Менхетена. У нови свет кренуо је сам, с малим ковчегом и неколико комада одеће отиснувши се из бременске луке и остављајући за собом осиромашену породицу у Калштаду, месташцу у винородној регији Бавараске. Тај дечак звао се Friedrich Трумпф. Млади ће придошлица ускоро американизовати своје име у Фредерик Трамп ”.

У родном крају није било потребе за бријачем, што је био његов занат, али је Фредерику Трампу већ на путу из луке понуђен посао у бријачници у једној од немачких њујоршких четврти. Њујорк, његова нова адреса, цветао је и наочиглед се ширио, стварајући нове припаднике слоја америчких тајкуна попут Рокфелера и Вандербилта који су своја невероватна богатства створили од нуле и ушли у легенду. И Фредерик је, након шест година рада у бријачници, схватио да и он жели да постане један од њих.

Шансу да оствари свој амерички сан видео је на Западној обали. У Сијетл су се у то доба сливали дрвосече и рудари, који су и последњи тешко зарађени цент остављали у салонима и борделима који су се множили у једној од градских четврти у којој је млади Трамп отворио свој први бизнис, крчму „Пуддле Дог„, у којој је точио алкохол, а нудиле су се и жене. У потоњим годинама Трамп се сељакао од места до места где је цветао рударски бизнис или пратећи „златну грозницу”, схвативши да се више може зарадити на копачима него да се сам прими лопате, па су „собе за даме”, како је рекламирао избе за проститутке, чак биле опремљене вагама за мерење златне прашине којом су се плаћале њихове услуге.

Почетком прошлог века Фредерик се са уштеђевином тешком око 500.000 данашњих долара скрасио у Квинсу, где је водио хотел, али се истовремено почео занимати за бизнис с некретнинама. Но, нови смер у каријери није дуго потрајао, јер је умро 1918. од упале плућа, оставивши за собом удовицу Елизабет, коју је у Америку довео из родног Калштада, и троје деце. Најстарији син Фред имао је тада само 13 година, али је од оца наследио предузетнички дух и жељу за богаћењем. Већ са 15 година одлучио је да ради похађајући успут средњу школу и изучавајући столарски занат.

Мисли му је привлачио градитељство, али знао је да нема услове да се убаци у „велику лигу”. Стога се окренуо гаражама. Аутомобили су тих дана освајали њујоршке улице, а поносни власници требали су „куће” и за њих. И Фред се бацио на посао. Како као малолетан није могао потписивати чекове, посао је покренуо с мајком. Компанија се звала „Елизабет Трамп и син” и постаће темељ будућег грађевинског царства - данашњој компанији Трамп Организатион. Прву кућу саградио је са 17 година, а крајем 20-их радио је по Квинсу, ширећи се касније на Бруклин. Као и отац, а после у више наврата и син Доналд, Фред је такође показао да Трампови преферирају странкиње: Мери-Ен Меклод, његова изабраница, стигла је у посету сестри у Америку из Шкотске. Убрзо након доласка у Њујорк на једној забави је упознала младог грађевинара. Заједно ће добити петоро деце.

За време Другог светског рата Фред Трамп је захваљујуђи добро развијеној мрежи контаката добио уговоре с државом градећи бараке и једноставне станове за особље америчке морнарице близу великих бродоградилишта на Источној обали. Но, тек након рата посао је експлодирао. С повратком војника повољни станови спремни за усељење били су врућа али ретка роба. Јефтини грађевински пројекти пали су на леђа државних и градских власти, а оне су имале испражњене рачуне. И кад се Федерална агенција за станоградњу укључила и почела давати јефтине кредите и државне подстицаје за градњу нових стамбених небодера, један од првих девелопера који је њушећи прилику стао у ред био је – Фред Трамп.

До 1968. Фред Трамп поседовао је 27.000 станова у Бруклину и Квинсу. Постао је познато градитељско име, један од људи који су изменили лице Њујорка. Но, за разлику од свог глобалног познатог сина, Фред Трамп није градио пентхаусе већ обичне станове за обичне људе и никад то није променио. Међутим, Одсек за људска права америчког Министарства правосуђа покренуо је против њега две парнице, једну 1973. и другу 1978. године, јер су Трампови упосленици признали да су на апликације за станове стављали ознаке о раси, те да су одбијали заинтересоване црнце тако што су им говорили да су сви станови већ пуни или су им лагали о висини станарине. Додатне оптужбе на рачун расизма Фреда Трампа ускрснуле су проналаском чланка из Њујорк Тајмса из 1927. године, у коме се наводи да је ухапшен на скупу припадника Кју Клукс Клана.

Није то био и једини судар Фреда Трампа с властима. Комисија америчког Сената отворила је 1954. истрагу о надуваним ценама станова за ратне ветеране, оптуживши га да је на њима извукао екстрапрофит тежак 3,7 милиона тадашњих долара. Тужило га је за драње на кирији и 2.500 његових станара, али он је на суђењу, како у опсежном чланку наводи Антонија Хандабака, „по држању и реторици био слика и прилика сина – мада нешто шармантнија верзија”. Тек, до краја живота - а поживео је лепе 93 године - Фред Трамп је згрнуо богатство које се у тренутку његове смрти 1999. процењивало између 250 и 300 милиона долара.

Син Доналд је, за разлику од оца, увек сањао о „великим, луксузним здањима”, с великим огледалима и светлуцавим површинама. Дакле, о становима за богаташе, а не „беле америчке раднике”, од којих данас очекује глас и који су, наизглед парадоксално, изгледа њиме заиста опчињени јер се, како кажу, „не боји рећи да је Обама дао предност имигрантима, црнцима, муслиманима, свима који желе бити на терет држави, свима који уствари нису Американци, јер се не боји рећи да ово што се догађа, угрожава сигурност и понос белих Американаца”...

Елем, прва зграда коју је Доналд саградио била је Трамп Тоњер на Менхетну почетком 80-их уз помоћ, како је касније изјавио, очеве „мале” позајмице од милион долара. Потом је уследило његово манијакално позајмљивање од банака и почели су да ничу десеци бљештавих стамбених зграда, хотела, казина и голф-терена, луксузних мада поприлично напирлитаних грађевина с породичим презименом у називу. Но, док су станарине у очевим становима -биле око 220 долара месечно, стан у, рецимо, Трамп Плацеу изнајмљивао се за 3.700 долара.

Многи од његових пројеката су банкротирали, чак је и његово пословно царство пет пута кљокнуло, али је сам Доналд увек успевао да избегне лични банкрот. То је, кажу његови критичари, добрим делом последица чињенице да је он „своје” пројекте углавном градио туђим новцем, док је сам улагао једино развикано породично име. Данас, заправо, већина његовог богатства долази од лиценци на име Трамп, које је „изнајмио” целом низу производа и услуга, с мање или више успеха. Питање је само, закључује и Антонија Хандабака у свом тексту, хоће ли тај бренд бити довољан и за његов најновији бизнис-пројекат: Белу кућу!

Лара Брандибур