Кад Вулфови граде кућу

Кристијан Вулф и његова жена граде нову кућу- ова реченица би могла бити свакидашња, изговорена међу пријатељицама у фризерском салону, јер “Кристијана” и “Вулфових”

у Немачкој, без куће или са кућом, има пуно. Но, овде је реч о бившем председнику државе, чији је суноврат и политички крах започео управо због – куће.

Вулфови, који су се у међувремену развели, па поново помирили, потписали су, наиме, код извесног јавног бележника у Хилдесхајму уговор о куповини плаца од 270.000 евра, површине 1.000 метара квадратних, објавио је “Билд ам Зонтаг”. Они на том плацу желе да граде кућу за своју “пачворк” породицу: за заједничког сина Линуса (8), сина Леандра (13) из првог брака бивше прве даме и ћерку Аналену (23) из првог брака бившег немачког председника, који је некада важио за носиоца наде својих демохришћана, а данас је далеко од политичке јавности.

Вулфови ће поново потражити своју срећу у Гросбургведелу, двадесетк километара од Хановера, где су и некада живели у кући коју су продали за 650 000 евра. Управо један приватни кредит тежак пола милиона евра за ту спорну, продату кућу, с којим је све почело, коштао је бившег председника оставке. Вулф је, наиме, као председник владе Доње Саксоније у једном одговору посланицима прећутао тај свој поламилионски кредит за кућу. И “кола су кренула низбрдо”, па је Вулф, иначе најмлађи немачки председник у историји, морао 2012. да поднесе оставку.

Сада, четири године касније, једна кратка вест о новој кући старог председника, отворила је у јавном дискурсу тему какви су, заправо, немачки политичари: да ли су добри говорници или замуцкују, да ли лажу, краду, фалсификују, уживају дрогу, баве се дечјом порнографијом, или су хумана, безгрешна створења која живе само у складу са божјим, а онда и овоземаљским законима? Вулф је, иначе, слободан човек, пошто је у судском процесу ослобођен оптужби за корупцију и подмићивање, али има и оних који се нису извукли, па је, рецимо, због афера “докторат-плагијат”, које су потресале владу Ангеле Меркел, неколицина њих морала да се повуче са јавних функција пошто је утврђено да су ноторни преписивачи.

Један од најпознатијих “преписивача” је бивши министар одбране, барон Теодор цу Гутенберг, некадашња политичка звезда баварске Хришћанско-социјалне уније о чијим се канцеларским амбицијама говорило, а који се, уз пуно буке и бруке, повукао из политике, пошто је утврђено да је његов докторат, заправо, плагијат. Оптужен за плагијат био је и шеф дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер, познат и по томе што је својој супрузи поклонио сопствени бубрег и тиме зарадио огромно људско поштовање – он је, истина, успео да задржи и част и докторат, а данас би га многи Немци желели за канцелара.

Немачки политичари су се налазили и на удару оптужби због уживања опојних друга, па је тако посланик Бундестага, социјалдемократа Михаел Хартман, признао је да је “веома мало” конзумирао “кристал мет”, а Бундестаг је потресао и случај “Едати”, када је тадашњи посланик социјалдемократа Себастијан Едати (који се потом повукао из парламента) оптужен за поседовање фотографија са сценама дечје порнографије, што је за последицу имало смене у влади Меркелове.

Сам Едати је одбацио оптужбе да је педофил, те је напао критичаре, али и признао куповину фотографија са голим дечацима, образлажући да је у историји уметности акт мушкараца, али и младих и деце – „дуга традиција”. И одбио је да се извини због својих поступака. “Ја не морам и нећу да се извиним због свог приватног живота, нити да га правдам... Заштита приватне сфере је елементарна ствар једне правне државе...”, сматра овај социјалдемократски политичар, чија је мајка Немица, а отац Индијац.

Ово су само појединачни случајеви из политичког живота 83-милионске немачке државе која у својој федералној структури, осим савезне државе и државних органа, има и 16 покрајинских скупштина и влада, па самим тим и огроман број политичара. Но, Немачка, међутим, што је посебно важно за једну демократију, има веома јаку парламентарну контролу, озбиљно бирачко тело које не заборавља лако пропусте политичара. као и моћне, слободне медије.

Уосталом, управо је Вулф с почетка приче осетио како изгледају претње медијима.

Он је, наиме, шефу “Билд” Кај Дикману оставио поруку у “мејл-боксу” којом је желео да утиче на таблиод, тачније на садржај и време објављивања текста о његовом узетом, а прећутаном кредиту за кућу. И тиме је, заправо, започео његов пад. Вулф је, наиме, 21. децембра 2011. позвао Дикмана и оставио му претећу поруку, а само два месеца касније поднео је, као први шеф државе у историји Немачке, оставку и нестао са политичке сцене земље.