Између „Прво Британци“ и заједничког тржишта

 убио 52-годишњи нападач на улици у Бирстолу где се затекла у кампањи за останак Велике Британије у Европској унији – брат дотичног тврди да је осумњичени имао психичке проблеме и да „уопште није био исполитизован“. Сведоци су, међутим, како медији преносе, изјавили да је пре самог чина нападач повикао „Прво Британци“! А управо то је име партије десничарских екстремиста и непријатеља ислама основане 2011. године, која се издаје за „чувара хришћанских, британских вредности“.

У том случају политичка позадина оваквог чина биће неизбежно присутна и у главама британских гласача на референдуму у четвртак, на коме ће одлучивати о одласку или останку у Европској унији. Штавише, можда би читав контекст у вези убиства чак могао пресудно да утиче на ту одлуку, с обзиром на то да су симпатије безрезервно припале невиној жртви коју нација оплакује – није ли ствар отишла предалеко, пита се британска јавност, када се и пословично хладнокрвни Енглези суочавају с ниским страстима „брегзитоваца“ тј. поборника одвајања Острва од ЕУ у политичкој дебати? Тек, на стотине људи је у ноћи између четвртка и петка оставило цвеће и палило свеће испред Вестминстерске палате у Лондону а службене заставе су постављене на пола копља.



Коксова је била последњих месеци у Лабуристичкој партији посвећена останку Велике Британије у Унији. Политичка нада Лабуристичке партије претходно је десетак година радила за међународну хуманитарну организацију Оксфрам из Њујорка и боравила у бројним зонама сукоба и људске беде. А последње место које се испоставило као најопасније за њу – био је њен родни град. Бројни британски листови су донели на насловним странама приче о 41-годишњој жени, док су „Гардијан“ и „Телеграф“ цитирали њеног мужа: „Yо је веровала у бољи свет и свакога дана се за то борила“.



Не само десничарски екстремисти, него ни десничарски популисти, међутим, не деле идеале за које је страдала Коксова, а поготово не њено залагање за ЕУ. Пре свега Партија за независну Велику Британију (УКИП) Најyела Фараyа, али ни добар део конзервативаца премијера Дејвида Камерона, у које је уперена већина погледа јавности. Предводи их евроскептични бивши градоначелник Лондона Борис Yонсон, чија кампања се показала довољно снажном, тако да су на самом уласку у циљну кривину гласови „за“ или „против“ ЕУ негде на пола-пола.



Поборници „брегзита“ залажу се, пре свега, за суверенитет Велике Британије, која је у складу са снагом своје економије трећи највећи нето платиша у буyету Уније (земље чланице дају 1% свог националног дохотка). Желе и да поврате контролу над границама, спрече злоупотребу британског социјалног система, и противе се прекомерном управљању из Брисела које није у складу с његовим мањком демократског легитимитета. Противници изласка из ЕУ, с друге стране, упозоравају пре свега на економске последице, губитак послова и тржишта, прихода по домаћинству, пад фунте...

Речју, обе стране верују да би „брегзит“ изазвао политички и сваки други земљотрес, који би се и те како осетио у целој Европи. Ова, пак, све то гледа и прерачунава се. Тако је поборница независности Француске Марин Лепен – која жели да наредне године постане председница Треће Републике на крилима успеха на локалним и регионалним изборима, најавила такође референдум, подстакнута британским истомишљеницима. Потом је и холандски десничар Герт Вилдерс затражио „недгзит“, уједно се прикључивши фракцији еврофоба у Европском парламенту. Традиција економског либерализма с обе стране Канала у том наговарању на националну сувереност свакако игра значајну улогу, каогод и опозиција према „бриселској супердржави“.

Али, у многим чланицама се осећа нелагодност и фрустрација. Пољска национално-конзервативна влада страхује од брегзитовског сценарија, будући да је милион Пољака већ трбухом за крухом на Острву. Док службени Лондон шкргуће на било каква социјална давања у случају губитка посла, пољска премијерка Беата Шидло јавно говори да је њена земља и од ЕУ и од Британије профитирала. То води Варшаву у двоструку игру високог ризика. Многе пољске породице живе од новца које им шаљу ближњи који раде у Великој Британији, па ако та славина пресуши, пољски политичари ће се и те како чешати где их није сврбело.



Аустрија се до сада рађе бавила сама собом, изостајући из расправе о будућности ЕУ. Медији су се „брегзита“ дотицали спорадично, да би се преко ноћи све променило на недавно одржаним председничким изборима. Проевропски расположени Александер ван дер Белен је, додуше, однео шнур, али је кандидат евроскептичне ФПО за длаку изгубио и не очекује се да ће ставови критични према ЕУ убрзо спласнути – поготово ако Британци оду. Шеф дипломатије Себастијан Курц је стога ових дана упозорио да би у том случају утицај осталих држава чланица у правцу развоја социјалне уније порастао „што би имало огромне негативне последице по ЕУ“. Тим речима је само поновио британски аргумент.



Управо у тачки ужег или ширег повезивања у ЕУ се рачва читаво референдумско питање. Коментатор лондонског :Фејненшел тајмса“ Гидеон Рахман је у ауторском чланку за немачки „Цајт“ упозорио на недостатак разумевања између Британаца и представника појединих чланица ЕУ. Мало њих је, заправо, свесно колико темељно и озбиљно се воде расправе на Острву о ЕУ – а много више њих ту дилему приписује некаквој британској ексцентричности, сновима о империји, и мешавини ксенофобије и губитка осећања за реалност. Рахман тврди да је у корену неспоразума заправо то што Британци и Немци виде европски пројекат прилично различито, првенствено због историје у периоду после Другог светског рата.                   

За Немце је Европа у том периоду постала питање моралног и политичког искупљења, док су Британци ступили у ЕУ без пуно емоција, из прагматичних, пре свега економских разлога. Осећајући се победницима у рату, много лакше им је пао губитак империје која је ионако имала више него проблематичан статус, будући да је искована у мору крви и у освајачким ратовима. Колективно сећање Британаца на Други светски рат до дана данашњег је прожето својеврсним поносом и другачије је у односу на остатак Европе, тврди Рахман. Они зато и нису одвећ заинтересовани за Европу као политички пројекат и задржали су снажно осећање за националну државу и властите политичке установе.                     

Отуда британски евроскептицизам према ЕУ јачем повезивању и продубљивању односа – тако нешто се тумачи као угрожавање британског идентитета и институција. А представу да је ЕУ антидемократски пројекат дели пуно Британаца, не сматрајући да је реч о савезу 28 земаља које су посвећене мирољубивом дијалогу и демократским вредностима. Они, наиме, верују да је „вестминстерска демократија“ првокласна врлина. Ако се томе придода факат да је британска економија у овом моменту једна од најуспешнијих на Старом континенту, на коме с изузетком Немачке нема добрих примера, зашто би се Острво везивало за губитнике, аргументују евоскептичари. Поготово што је ту и претња навале миграната, који од прошлог лета у таласима пристижу у Европу. При томе не хају за то што је британски економски успех, на који су толико поносни, последица пре свега пласирања домаће производње на заједничко тржиште, а преко ЕУ и на светско.



У четвртак, када изађу на референдум, британски гласачи ће ове моменте сигурно вагати, али не треба пренебрегнути ни потоњи „фактор Кокс“: да ли је била узалудна смрт жене која је веровала у бољи свет и посветила се њему, све са Британијом у ЕУ, упркос покличима „Прво Британци“!



Реља Кнежевић